Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…
Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.
I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.
Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.
U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar. 