Postoje mesta koja ne moramo obići da bismo znali kakva su
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink pamti. Još kao sasvim mali je primetio da se nešto čudno događa prilikom upoznavanja sa ljudima. „Sine, kada se rukuješ, blago se osmehni, nemoj jako da stežeš pruženu ruku i reci svoje ime“, seća se Jan Vennegoor of Hesselink reči svoje mame, blagih očiju punih ljubavi koje bdiju u noćima visoke temperature. „Da probamo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; pažljivo prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Ne valja, predugo traje. Hajde ponovo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; trudi se iz sve snage da opravda mamino poverenje. Još pažljivije prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Užas, zamalo sam se onesvestila. Šta je sa tobom?“, bubnjaju u sećanju Jana Vennegoora of Hesselinka reči pobesnele majke, koja iz sveske cepa stranice sa loše napisanim kosim tankim i uspravnim debelim linijama.
Život se odmotava, jer mu je to svrha. Prva devojka koja se svidela Janu Vennegooru of Hesselinku je pala u nesvest prilikom upoznavanja, da bi pobegla glavom bez obzira kada se osvestila. Potpisivanje prvog profesionalnog ugovora Jana Vennegoora of Hesselinka, prvi put u istoriji, napeto je pratio klupski lekar. Imao je posla: predsednik kluba je doživeo srčani udar. I tako, mic po mic, svi su saznali. Saznali, pa se prilagodili: potpisivanje ugovora se overava muškim tapšanjem po ramenu, upoznavanje se svodi na mahanje. A život se odmotava, jer mu je to svrha.
„Da vas upoznam: ovo je Žarko Laušević, pisac knjige Godina prođe, dan nikad; priznati glumac i ubica; begunac, možda od pravnih komplikacija nastalih potrebom da se oterano utera, a možda i prosto od zakona; možda marioneta, a možda i vešti prodavac sopstvene sudbine; i nesumnjivi objekat još jedne borbe za vazduh Slobodana Homena. Žarko, ovo je…“, holandski ambasador u SAD pokušava da bude sjajan domaćin gostovanju igrača PSV Ajndhoven. Rekosmo, život se odmotava, ali to nije cela istina: ima trenutaka u kojima ga možemo uzeti u svoje ruke. „U redu je, sam ću“, reče Jan Vennegoor of Hesselink, prihvati pruženu ruku, blago se osmehnu i poče.