Prokleto da je motanje kanala. Prokleto.
Ima jedna televizija, neću je imenovati, reći ću samo da se zove HRT, koja prikazuje nešto što se zove Glee. To nešto je… pazite dobro… američka politički korektna serija. Ali i više od toga. To je tinejdžerska serija. Ali i više od toga. To je i mjuzikl serija.
Mislite da znate šta je to američka politički korektna tinejdžerska mjuzikl serija? Ne znate. Ne možete ni da zamislite. Reč za taj užas nije izmišljena.
Ispod ovog pasusa sledi jedan video. On NIJE, ni blizu, najgora stvar koja se u seriji može videti. Pa ipak, nemojte da ga gledate. Ne preuzimam odgovornost za bilo kakve fizičke povrede koje ćete doživeti ako ga ipak pogledate. Ja sam trenirani profesionalac i činim sebi neke stvari da vi ne biste morali. Smarajte se upozorenim.
Srećom, i bez gledanja, postoji način da vam otprilike dočaram koliko je svaka pojedinačna scena te serije… odvratna… gadna… jeziva… grozna…
Kao što je od ranije poznato:
Na listi najgore poezije u čitavoj Vaseljeni vogonska poezija treća je po redu.
Druga je poezija Azgota sa Krije. Kada je njihov slavni poeta Gruntos Lomni recitovao svoju pesmu “Oda grudvici kita koju nađoh pod pazuhom svojim jednog letnjeg jutra”, četvoro ljudi iz publike umrlo je od unutrašnjeg krvoliptanja, a predsednik Srednjegalaktičkog saveta za unazađenje umetnosti preživeo je tako što je odgrizao sopstvenu nogu.
Zabeleženo je da je Gruntos bio ‘duboko razočaran’ prijemom na koji je naišla pesma i da se upravo spremao da započne čitanje svog epa u dvanaest knjiga “Moja omiljena grgoljenja tokom kupanja”, kada mu je sopstvena utroba, u očajničkom pokušaju da spase život i civilizaciju, pokuljala uz vrat i zagušila mozak.
Najgora poezija koja je ikada postojala nestala je zajedno s svojim tvorcem, Polom Nensi Milston Dženings iz Grinbridža, u Eseksu, Engleska, tokom uništenja planete Zemlje.
Dakle, da je Glee poezija, Pol Nensi Milston Dženings iz Grinbridža bi se bezbedno izležavao na drugom mestu, bez brige da može ikada preuzeti primat.
Prokleto da je motanje kanala. Prokleto.
Verujem da je ovo prvi put u životu što mi je na pamet pala suicidalna misao… 😯
2927100: broj trenutni pregleda… ovoga
11484: broj “ljudi” koji su kliknuli dugme “sviđa mi se”
38: broj godina koje imam, što je bitno jer sam se nadao da će ih biti više kad budem počeo da dižem ruke od civilizacije.
Ne, ne vredi ovako. Ove noći nema spavanja. Plašim se košmara. 👿
Ti si trenirani profesionalac a ja , budala, rek’o daj da proverim šta je to stavljeno. I šta sad da radim? Šta reći? Koju posluku porat’? 😥
Ako ikada poželiš da okačiš ovako nešto, molim te da obaviš barem jednomesečne psihofizičke pripreme publike. 😡
Pa kad mi ne veruješ da sam ja trenirani profesionalac…
More, verujem ja tebi da ti jesi, nego nisam verovao sebi da ja nisam. 😯
Погледао мало (без звука, наравно, ретко кад га укључујем) и јес бре одвратно, нешто ко онај брљантин са оним Џонтром.
За све те комаде са пецањем и пувањем препоручујем метод који је применио сингапурски дистрибутер на “Моје песме, моји снови” – ладно је исекао све сцене са певањем као досадне, да не разјури публику. Верујем да је добио гледљивији филм.
Komšija: no passaran.
Javi se kad uključiš zvuk i izdržiš ceo klip od početka do kraja u punom audiovizuelnom ugođaju.
“Komšija”, nemoj!
Ja, evo, još brišem tastaturu od sopstvene bljuvotine. Nalazim stvari za koje i ne znam kad sam i’ pojeo… 😮
Komšija je živeo preko bare, tako da se automatski kvalifikuje u trenirane profesionalce.
Kao prvo, Д.Р. Фердеј je MOJ komšija, a ne vaš. Ja Kikindijanac, on Bečkerečkijanac 8) Ne dam!
Kao drugo, piše se “aftamacki”, a ne sa svim tim silnim slovima koje si upotrebio. 😈
Kao treće, dobar ti avatar 😆
Ništa ja to ne razumem šta mi pričaš. Jedino sam spreman da primetim kako živim u nadi… 8)
Ако сам луд, нисам блесав.
Uh… Pošteno. Ne znam šta mi bi: drug si mi, a poželeo sam ti da iskusiš onako nešto. Beš me tužnog. Izvini 😕
Ма, прорадили неки инстинкти, и то на време… дао си довољно увода да сам могао да погодим шта би могло да следи. Нагледао сам се довољно таквог ђубрета у време пре мишје демократије (тј сад имам екран само за себе па могу да притискам дугмиће и кликћем мишем како ме воља), стекло се радно и трпно искуство… Ако пустим тако нешто сам сам себи крив.
У ствари, јућуб ме вратио у време немог филма. Ако није у стању да самом сликом каже шта је хтео, нећу због њега прекидати фубар у сред плејлисте (где се вечито налази, сирома), јер бих после заборавио да га пустим поново и седео цео сат у тишини. Можда једном у тридесет видоја пустим и звук, а и то тек у другом минуту. Некад чак кренем од почетка!