Гледам низ своју улицу… накупило се кола. И већина има гараже, имам чак и ја, али се нешто не сећам да сам видео неког да баш утерује кола у гаражу. Добро, тамо у тзв. “новоградњи” из шездесетих и седамдесетих, тамо морају. Куд би иначе с колима, нема места другде. Ове нове новоградње, са два-три спрата и двадесетак станова, или имају заједничке гараже у подруму, ако су баш на тесном плацу негде у центру, или немају никакве, ако је авлија довољно велика.
Ово гаража по улици што видим, скоро све је претворено у некакве радионице, или збирке. Баш као на том западу, у гаражи се држи свашта, па чак и кола ако за њих другде нема места.
Што су онда људи зидали толике гараже? И што их данас не користе за оно за шта су их наменили? Шта се променило?
Променила су се кола. Ово данас нису више фиће, ладе, шкодилаци, фијати и остало из шездесетих до осамдесетих. Тадашња технологија напросто није успевала да очува лим много преко пет година, то је рђало. Било је онолико радионица где су, сећа ли се неко глагола, тектирали подове (тј, у преводу са тадашњег енгрпског, титили их). Још се по друмовима вуку понеки тадашњи трулекси, у свим нијансама рђе.
А и кола су била скупа. Узимао се грађевински кредит, па уновчавао преко другара на стоваришту, па се то отплаћивало неколико година. И чувало. И зидала му се гаража, да не рђа, да не избледи фарба.
Данас то све не треба. А и кола се некако лакше набављају, ако се има посао на ком се добија плата. И не рђају, не захтевају да их мазиш, пазиш и зовеш Ђорђе. Чак ни фарба не постаје мат, кола трају по десет и више година, чудо.
Зато, ако идете у швалерацију, немојте рећи жени да идете код Лазе на мобу, диже плочу на гаражу. Звучаће крајње сумњиво. Ко данас још зида гаражу?