Mnogo hteo! Mnogo započeo! Šum veliki u tome ga omeo!
Znao sam da ću imati minut-dva na jednoj raskrsnici u gradu, pa sam poneo fotoaparat u nameri da uhvatim večernji snimak jedne stare zgrade iza kružnog toka. Znao sam i to da ću morati da pribegnem visokom ISO faktoru, ali sam loše procenio šta mogu da kompenzujem, pa je pri sastavljanju elemenata u hdr ispalo šta je ispalo…
Razmišljanje mi nije bilo pravilno. Nisam imao mnogo vremena i navio sam prejak faktor osetljivosti (ISO 3200) kako bih mogao da slikam iz ruke. Laktove sam spustio na kola kako bih improvizovao stalak, pa sam opalio tri fotke u nizu; uspeo sam da održim mašinu mirnom i sa ekspozicijom od 0,4 sekunde. I sve je to lepo, ali to nije tako: šum je ispao prenaglašen nakon sastavljanja tri fotke i nije ga bilo moguće ukloniti. Jedan od šablona je dao zanimljivu teksturu koja je dobro legla na scenu, ali se na kraju ispostavilo da je to dovelo do još goreg izobličenja zrna. U jednom trenutku, istovremeno sam imao i optimalni smer obrade i glib u nepovratnu grešku. Odlučio sam da prekinem obradu u određenom trenutku, jer su se greške akumulirale.
Sad vi kažete “šta lupaš, to zrno je baš zanimljivo”. Jeste, zanimljivo je na umanjenoj slici koju vidite pola rezolucije. Pogledajte sliku od 2400 px i biće vam jasno šta ne valja.
Presuda: mišn not akomplišd. 
A lepo sam juče pomenuo da tek ISO 1250 daje dovoljno bezbednosti. Međutim, to ne bi bilo dovoljno u ovim uslovima. Rešenje za ovu fotku bi bilo da svedem osetljivost čak skroz na ISO 100, da stavim aparat na pravi stalak, okidam daljincem u ekspozicijama od 1-4 sekunde (valjalo bi malo i zatvoriti blendu zbog produženja dubinske oštrine). Sve to sam već znao, ali nisam uradio. Zašto? Zato što sam žurio. Zašto sam žurio? Pametnog odgovora nema, osim onog da žurba nema smisla kad je reč o noćnoj fotografiji.
Što bi rekli u vojsci: ostav!
A baš šteta: to troje ljudi u kadru su legli k’o kec na deset.
Komentari su onemogućeni.