I tako, dok smo Marinko i ja ispijuckali butelju-dve solidnog tikveškog Belana, napolju se promenilo godišnje doba. Ajd’ što se promenilo, nego je palo pet centimetara snega. Istina. nije više osamnaesti, nego devetnaesti januar, ali đavo gleda na te sitnice.
Nije mi bilo druge, nego da se vratim na ulicu sa fotoaparatom. Štric ovde, štric onde, uhvatim nekoliko zanimljivih detalja u granicama svetla. Da nam živi, živi ISO 1600. Ama, da citiram jednog evangelistu fotografije pri niskom intenzitetu svetla: bolje je da imate oštru fotku sa zrnom nego čistu i mutnu. Pravo veli čovek; ovo je dobar primer.
Presuda: mišn akomplišd, mada nije bilo lako. 
Nisam bio siguran da ću uspeti da izvučem to što sam zamislio, jer ekspozicije su bile redom podbačene, a ja zbog jakog padanja snega nisam hteo da se zadržavam u eksperimentu (plašim se kondenzacije u objektivu – jednom kad navučete vlagu u staklo, sledi stotinu peripetija, od kojih su neke vrlo neželjene). No, pomoglo je to što nisam hteo da uklanjam šum koji je bio homogen, a blago toniranje i jaka vinjeta su doprineli mističnoj atmosferi.
Doduše, neće biti ničeg mističnog u hvatanju lopate za sneg kad se razdani.
За извлачење влаге из електронике и осталих финих скаламерија, ћерка (2) има рецепт: стави се да преноћи у затвореној кутији са пола киле пиринча. Пиринач све то извуче.
Тако је спасла мобилни, који се умочио у каду.
E, vidiš! Vredno da se upamti. Ono jes’ da ne znam koliko bi mi pirinča trebalo da umočim ceo objektiv, ali opet… 😀
Mudra primena. Stari trik domaćica koje stavljaju nekoliko zrna soli u slanik.
А ако неко пита “шта ће со у сланику”, само кажу “то је древни рецепт” и готова прича.