Šetnja trgom po ledenoj večeri, noćne ekspozicije iz ruke…
To da bi trebalo da izađem na trg uveče i slikam malo došlo na zicer za ovo veče. Zamalo da se izjalovi: akumulator se prehladio, pa nisam uspeo da upalim auto (osim toga, ko je još video da italijanski auto pali na minusu), pa sam se na trgu nešto kasnije zatekao bez stalka; a inače sam planirao da ga ponesem. Uz uzdah “o, ne opet”, navijem visoki ISO, pa opal’ po tri ekspozicije u velikom otklonu. Znao sam da će biti veliko zrno, nisam se opirao, nego sam tražio bar jednu fotku sa atmosferom. I šta da vam kažem, našao sam je:
Ova fotografija je trebalo da bude urađena kao elaborirana visokodetaljna scena, bez šuma, sa prostorom za ispravku distorzije, ama po svakom knjiškom pravilu. Umesto toga, teška gerila: stojeći u snegu, sa prstima koji su se smrzli u petom minutu rada, slikajući iz ruke izveo sam tri za HDR spoj – drugačije ne bih mogao da poravnam osvetljenje tornja. Za detalje ne brinem mnogo: ako sam hteo atmosferu, neočekivano sam je dobio hvatajući odsjaj sa svetiljki u vazduhu nad krovovima i deo sazvežđa Oriona (one tri zvezde u liniji su pojas Oriona – setite se filma Men in Black 
). To što sam napustio kolornu varijantu je bilo pragmatično rešenje: boje su curele u svim pravcima, što se na snegu često dešava, tako da nije bilo druge da za kratko vreme zgotovim sliku. Uzgredna dobit je u tome što sam uspeo da naglasim teksturu.
Presuda: mišn akomplišd, i to mišn skoro-pa-imposibl. 
Uz činjenicu da sam nisam zadovoljio korake koje sam zamislio pre nego što sam se latio posla, ipak sam očuvao načelo prve ideje, u ne baš idealnim uslovima za fotografisanje. Možda vam se i ne čini da je desetinka sekunde iz ruke bogzna kakvo iskušenje, tim pre što sam radio široki ugao objektivom koji ima optičku stabilizaciju, ali na onoj zimi i 1/30 nije bilo lako izvodljivo i imao sam škarta. To ovom rezultatu, bar u mojim sopstvenim očima, daje malo veću vrednost nego inače.