“Mnogo je mutno!”… “Previše obrađuješ!”… “Velika je gužva na slici!”… Pa dobro, hajde da udovoljim svim primedbama odjednom…
Ama, da me ne razumete pogrešno: poenta je u tome što nekolicina mojih dobrih prijatelja, onih u čiji sud imam poverenja i od kojih zahtevam da me poštede komplimenata nego da udare kad je vreme za udaranje, potegli su svoje stečeno pravo, pa su na moj rad u projektu “jedna na dan” uložili razne primedbe, sve odreda opravdane i utemeljene na čestitim razlozima. Pametan čovek će uvažiti tako sročene primedbe, pa će staviti prst na čelo i izvući neku pamet kao zaključak. A pošto ja ponekad volim da mislim o sebi kao pametnom (snovi su besplatni), to sam rešio da promenim štogod u svom pristupu.
I odmah novi zadatak! Preteklo je iz tih primedbi: mogu li odjednom da odgovorim svima? I setim se. Doduše, morao sam da skoknem i kupim važan rekvizit za to rešenje – jedan beli hamer – i očas sam izveo zamisao. Izvol’te!
Jedina značajna pojedinost na ovoj fotografiji je ta što sam pazio da ne bude sasvim sterilna. I zato nisam izbelio pozadinu do mere šljašteće belog, nego sam ostavio senku na preklopu i oko lokomotive, iako sam to mogao očas da sredim. Ima tome razloga, pričaću vam drugi put. Najzad, molim vas da me upozorite ako me bilo kad uhvatite da pokušavam da vam prezentiram tzv. savršenu fotografiju.
Presuda: mišn akomplišd, sve sa parčetom pice. 
Kako sam krenuo, možda stvarno dolazi vreme da aranžiram namensko osvetljenje. Ako neko hoće da mi bude sponzor za mini studijsko osvetljenje, neka mi se javi. 
A posebna zahvalnost ide Neši, čoveku koji je teškim radom stekao znanje o fotografiji koje ja nikad neću imati, i Igoru, koji je toliko temeljit da je najpre stekao akademsku potvrdu koja mu daje pravo da povuče za uvo svakog ko zastrani u potrazi za sopstvenim izrazom. Momci, skidam kapu. Biću vam zahvalan ako i dalje nastavite da pazite na mene.
Slažem se sa Nešom i Igorom, lepa ti je slika, nekako visoka i lepa…