Stara ljubav

Ovakvi trenuci se dešavaju retko i najvećima.

Imam tezu o gitarskim solo deonicama: najbolje su one koje se završavaju prvim tonom, dok sve ono što sledi predstavlja obavezno ili neobavezno fraziranje koje je uslovljeno strukturom ili idejom o improvizaciji. To su solo deonice koje tim prvim tonom ostvaruju svoju svrhu, izazivajući žmarce uz kičmu, čineći da se slušalac apsolutno preda. Za sve ove godine i kroz svu muziku koju sam preturio preko glave, takve solaže mogu da prebrojim na prste jedne ruke. Danas slušamo izvedbu u kojoj se nalazi meni omiljeni takav momenat.

Slušajte sve pažljivo. Trenutak o kome pričam se nalazi na 4:30.

Bilo mi je potrebno bar dvadeset godina slušalačkog sazrevanja da muziku Erica Claptona stavim na pravo mesto. Šta ćete, odrastao sam na toj muzici i veoma sam joj privržen; a dok sam bio zelen, dozvoljavao sam sebi luksuz da imam idole. Kada je izašao onaj nesrećni album Behind the Sun (1985), primetio sam da nešto nije u redu: studijski albumi mi nisu bili po volji, a koncertni zapisi, svi odreda – jedan bolji od drugog. I tako ostade dugo. Dok sam ukapirao šta se dešava, ukapirao je i Clapton, koji je u jednom intervjuu rekao: “Phil Collins je sjajan čovek, izvrstan muzičar i moj veliki prijatelj. Ali zaista ne znam šta mi bi da mu prepustim produkciju svojih albuma tokom značajnog dela svoje karijere.”

No, bilo je živih nastupa za pamćenje; i to je niša u kojoj vredi slušati Claptona. Koncertni eksperiment pod nazivom 24 Nights (1991) je audio i video zapis sa dve ture koncerata u Royal Albert Hallu u Londonu (18 koncerata 1990. i 24 početkom 1991, što zapravo čini 42 nights). Tada je Clapton nastupio u četiri konfiguracije; u jednoj od njih, na sceni je bio sa Nacionalnom filharmonijom, pod dirigentskom palicom Michaela Kamena, čoveka koji je obezbedio svoje mesto u istoriji rock’n’rolla kroz saradnju sa mnogima – od Davida Gilmoura do benda Metallica. Poslušajte kako zvuči “Bell Bottom Blues“ u tom aranžmanu.

Ova izvedba pesme “Old Love“, bez daljeg, predstavlja jedan od najvažnijih momenata u izuzetno bogatoj izvođačkoj karijeri Erica Claptona. A taj ton na početku sola… Teško mi je da prepričam šta doživljavam kad ga čujem. Pesma dolazi za albuma Jorneyman (1989) i zajedno je potpisuju Eric Clapton i Robert Cray. Matična verzija sa tog albuma nije ni prineti ovom ludilu sa 24 Nights.

P.S. Zanima li vas koji su ostali gitarski solo komadi koji se završavaju prvim tonom?