Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.
А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.
(велика је овде)
Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну.
Остатак ове серије је испао доста добар, наилазило је сулудог светла. Ту негде се градио базен, иза базена шећеранин силос (размонтиран ове године), све осветљено јарким зимским сунцем, а иза силоса дункл тегет тамни облаци (у локакном жаргону “се накалабурило ко да ће говна да пададу”, или “се начомрдило…”). Или размаз блата дебљине 2мм преко целе улице, са педесет различитих колских трагова, густине од јогурта до теста, у свим могућим тоновима.
Са фотографке стране, не видим шта би овде било погрешно или да није испало како сам хтео, тако да уобичајено поглавље “шта овде не ваља и зашто ми се ипак свиђа” овог пута прескачем.
Него, техника. Тих година сам већ усавршио развијање Илфорда ХП5 у ИД-19 развијачу, чији сам рецепт знао напамет, а састојке одавно набавио у поприличним количинама, и то на продужено, тако да се добијало 6 ДИНа више (што му у данашњим јединицама изађе на “множио ИСО са 4”), што је добро дошло да скратим експозицију и не добијем ниједан стрешен снимак са тим објективом. Негатив је, зачудо, преспавао ових тридесетак година скоро савршено очуван, биће да сам имао свеж фиксир. За пресликавање (не скенирање!) сам користио већ уходану технику, оквир од старог кинеског повећала да у њему учврстим негатив, сокоћало од ћошка картонске кутије да тај оквир држи под углом над обичним белим папиром, који сам са друге стране осветљавао стоном неонком. На стативу (оном кинеском ђубрету од 2000 динара), наравно, Канон са адаптером са бајонета на навој М42, на то натакарен прстен од 35мм, на прстену совјетски објектив Гељиос-44-2 (ака Хелиос) од 50мм (који на Канону ради као 80мм, због величине чипа), и снимак одложен за две секунде, колико је углавном довољно да фоткалица на килавом стативу престане да се љуља.
И онда истеривање тонова у Светлокомори. Прво одсечем вишак из снимка (осим мало доле лево и горе десно, није ми се дало да то исецам, понекад ми дође да намерно оставим трагове пресликавања), па на кривуљи превучем тачке где почињу скроз црна и скроз бела према средини, тако да додирују ивице хистограма, и онда мало игранке са зацрњењима да добијем онакве тонове какве сам некад давно добио на папиру. И то је то, добио сам оно што сам хтео.
А посао сам нашао тек септембра те године.