Ovako dobra vest nije odavno osvanula na početku utovara nedeljom: Kinezi su počeli da zatvaraju radnje i pakuju prnje.
Natrčao sam na portalu trojka.rs, a zapravo javljaju verovatno svi mediji: kineske radnje u Srbiji više nisu konkurentne i najzad im pada broj. Zbog opalog prometa, trgovci iz Kine su povećali cene onog đubreta kojim su preplavili tržište, a time su najzad skrenuli pažnju kupaca da za iste ili malo veće pare mogu da kupe i neuporedivo kvalitetniju robu.
Na stranu što što je tek sad neko primetio da u Srbiji postoji oko 10.000 radnji, a oko 300 prijavljenih radnika. Javna tajna je da radnice, u strahu od gubitka jedva nađenog posla, ne smeju da prijave to da pola plate moraju da vrate na ruke svojim kosookim poslodavcima.
Sanjam dan kad ću videti zatvaranje poslednje kineske radnje u Srbiji. Neka ih đavo nosi.
Materijal vredan čitanja – Naučni ratovi: Lajbnic i Njutn. Reč o epskom sukobu dvojice velikih matematičara na polju infinitezimalnog računa.
Ja i dalje duvam u istu tikvu: Lajbnic je bio prvi. Elem, veština dokazivanja naučnih činjenica metodom sile argumenata, u kojoj je Njutn neosporno bio velemajstor, štogod se pokvarila kada je bila reč o veštini dokazivanja društvene ispravnosti. U potonjoj kategoriji, bilo je poznato da Njutn stvari dokazuje argumentom sile.
Isti argument je imao moj profesor matematike kad mi je dao devetku da bi me kaznio što sam neprekidno ispravljao njegove materijalne greške na časovima.
Citat nedelje dolazi od čoveka čiji mir nisu razumeli, ali su voleli da ga citiraju, svejedno.
Niko nikome ne može natovariti
toliko muke na vrat
koliko može čovjek sam sebi.
Meša Selimović
Verujem da je tako.
Simpatičan mladić: kakva komunikacija!
Još štiva za popodnevno čitanje: Horgoška noć
– Koja je ovo država? – pita jedan od njih.
– Srbija – odgovaram, pomalo zbunjen tokom koji je krenuo razgovor. „Uh“ je odgovor koji dobijam od njih. To „uh“ neodoljivo podseća na jednu srpsku psovku koja se sastoji od priloške odredbe za mesto i majčinskih genitalija.
– Dobro, dobro – nastavlja on. – A koja država je tamo – pita, neodređeno odmahujući rukom ka graničnom prelazu, jedinom izvoru svetlosti.
– Mađarska.
– Mama, je l’ mogu da obučem onaj minić?
– Ne možeš.
– Mogu da stavim ruž?
– Ni slučajno.
– A je l’ mogu da obujem one cipelice na visoke štikle?
– Ma ne možeš!
– …
– …
– Ali mama, pa meni je već osamnaest godina!
– Znam, Milane, znam…
A imam ovde još nešto za čitanje, doduše na engleskom: Wine tasting is bullshit. Here’s why.
Statistician and wine-lover Robert Hodgson recently analyzed a series of wine competitions in California, after “wondering how wines, such as his own, [could] win a gold medal at one competition, and ‘end up in the pooper’ at others.” In one study, Hodgson presented blindfolded wine experts with the same wine three times in succession. Incredibly, the judges’ ratings typically varied by ±4 points on a standard ratings scale running from 80 to 100.
Nađi mačku.
Ama, priznajte.
Još jedan citat. Ovaj je od čoveka koji zna duboka značenja nerazumevanja.
Ptice rođene u kavezu misle
da je letenje bolest.Alejandro Jodorowski
Da vas podsetim, a bilo je već na Suštini pasijansa:
Vredi svaki sekund. A poneki i stostruko. Poput objašnjenja gužve: “puni su bioskopi, puni su parkovi, svi jedni drugima gaze na noge“… Ili ovog preciznog opisa šta se desilo: “on je njemu“… Auh, jebote, i ovo: “inače, ubistva su ovde ređa od samog ubistva“. I ovog: “na prvi pogled uopšte ga nisam ugled’o (u hladnom i lebdećem stanju)”… I šlag na tortu: “a mislim da ovde nisu došli svojom voljom” – jer, znaš kako je, jebeš dramu bez grobara.
A ima još. 
Hmmm…
Previše je groteske oko nas. Ljudi okreću čunak dok si rekao ‘keks’ i više ništa nije kao što smo mislili da je bilo… Ili… Čekaj, možda je ipak posredi nešto drugo? Možda princip kolektivne amnezije ipak nije samo stilska figura kojom se objašnjava kako funkcioniše debeli obraz političara? Možda kolektivna amnezija zbilja postoji? Samozvani tumači stvarnosti nam objašnjavaju šta sve ne smemo i šta sve ne možemo, ne nudeći pritom nijedno rešenje za sve, a nalazeći svaku krivicu za nekog drugog. Njihova tzv. bezgrešnost je našla plodnu zaštićenost u naivnosti onih koji jednu vrednost tumače drugom bezvrednošću. Nisam siguran da će nam biti dozvoljeno da nam bude bolje, jer nam nedostaje shvatanje kako svet zaista funkcioniše. Budemo li ikad priznali da smo neznalice i ološ, možda bude neke nade.
Ostavite tu misao po strani kad sednete za trpezu. Prijatan ručak vam želim.