How can you have pudding if you don’t eat your meat!…
I da završim mini-seriju priloga o koncertima koje pohodimo ove sezone podsećanjem na aktuelno najveći rock spektakl na planeti, koji 1. septembra dolazi i u Beograd. Nažalost, iz razloga koji verovatno ima veze sa premalom brzinom prodaje karata, koncert The Wall Live Rogera Watersa nećemo videti na sceni širokoj 110 metara na Ušću, nego na sceni koja je puka trećina tog gabarita, u beogradskoj Areni. Pa dobro, makar ću da sedim. 
Da se prisetimo nedostižno najbolje verzije koncerta The Wall, one održane u Berlinu 21. jula 1990. godine povodom rušenja berlinskog zida… Koje društvo!
Teško mi je da odredim koji trenutak koncerta mi je bio najdraži, pa sam izabrao prvi za koji pamtim da mi je pokrenuo lupanje srca: ono kad je Cyndi Lauper istrčala na scenu.
I šta reći: beše to ugledna družina na sceni već tog momenta: osim “poludele šiparice”, na sceni pored Rogera Watersa vidimo dvojicu gitarista Bleeding Heart Banda. Rick di Fonzo je ugledni studijski muzičar čiji klijenti su Mick Jagger, Bob Dylan, Joan Osborne, Rodney Crowell, Patty Smith, … Snowy White je bio druga gitara Pink Floyda na koncertima od 1974. do 1980. godine, a ostale (brojne!) reference proverite sami. Ko je Thomas Dolby i zašto je jedan od najvažnijih muzičara ranih osamdesetih na Ostrvu, prepustiću Zoći Peacocku da vas nauči ili podseti kad za to dođe vreme. A ko se sve pojavljuje na koncertu u Berlinu, proverićete već i sami na spisku.
Uostalom, ceo koncert u Berlinu možete pogledati ovde.
Što se beogradskog koncerta tiče, ispuniće mi se želja da vidim Sneška Belića uživo. A pošto ne očekujem ništa od koncerta, znam da će mi biti dobro. The Wall, prosto, treba videti zato što je to poslednji autorski megaspektakl rock’n’rolla: neće ih biti više. I to je manje-više jedini razlog što vodim celu porodicu na koncert.
Vidimo se tamo.