Dok sam se ja odmarao, budale bogami nisu…
Pre svega, pogledajte sledeću fotografiju:
U pozadini je masivna, gola betonska konstrukcija. Stubovi, iz kojih viri neiskorišćena armatura, zaronjeni u krupan šljunak pridržavaju ploču na kojoj počivaju restoranski stolovi. Ispred armature na kamenu sedi žilavi, ispijeni čovek presunčane kože, očiju sumorno zagledanih u daljinu i usađenih u lice neodređeno starijih godina koje svedoči o teškom. Muzika i žagor koji se šire iz restorana do njega ne dopiru, kao da ih deli večnost. Nedovršena građevina i čovek čine celinu: ona i on su, svako na svoj način, spomenik grabežu, pohvala bahatosti hulja koje nad njima ruski nevaspitano čereče riblje specijalitete. Ali između čoveka i vas, posmatrača, leži žena zatvorenih očiju, trudnica koja od sunca malim peškirom krije stomak. Ni srećna ni tužna, ona jeste to što jeste, jedno sa svojim budućim čedom. Njih dvoje postoje u prvom planu, sve ostalo je optička varka, sočivo koje izoštrava život.
Ovu sam fotografiju zarobio da svedoči: potreba za sticanjem rastače se kao usijana staklarska smesa kada je postavimo uz potrebu za stvaranjem. I preko toga, ova scena razotkriva stvaranje kao našu, ljudsku, temeljnu osobinu, koja se deformiše u sticanje kada je podrži beton iz kojeg štrči armatura velikih, šupljih reči i komplikovanih ideja – tačerovska nezainteresovanost za jednakost početnih uslova. Sticanje jeste laž, i stoga se mora raspasti, bilo spolja ili iznutra. Nije moguće da idemo napred ako stvaranju ne damo prednost.
Pustimo sada fotografiju na slobodu, pokrenimo je. Vidimo da se čovek okreće, i počinje blentavo, krezubo da se smeje. Iza stuba se pojavljuje još jedan čovek koji nosi plastičnu flašu sa pivom. Ona naizmenično menja korisnika, između kojih se vodi prost razgovor o guzicama i sisama. Za to vreme, žena se pridiže, prestaje da bude trudnica i svodi se na karikaturalnu pojavu tupog pogleda koja teturavo odlazi da se pridruži preglasnom pivskom društvu.
Prirodno se javlja mučnina u stomaku: ljudi su stoka. Treba ih musti; prirodno je iskorišćavati glupost, halapljivost, lakovernost. Ostaviti ih da crkavaju po rudnicima za bedne nadnice. Valja: kastinski ubijati ideju o nadi od trenutka kada se ispile, od majke kurve i oca pijanca; patrijarhalno držati glavu u blatu po kome bauljaju; superhikovski oteti im sve, i nekažnjeno igrati tenis petkom popodne u Portu Montenegru.
Sve u svemu, iako nemam ambicija da tvrdim da je fotografija koju sam skicirao umetnost, ipak mirne duše možemo reći da je ona simulacija koja sadrži smisao pojma umetnosti – ispunjenost značenjem, kontekste, vanvremenost (da nabrojimo tek ponešto). A primer pokazuje i da je neistinitost važna osobina umetnosti. I upravo je neistinost neodoljiva jagoda na vrhu torte, razlog zbog kojeg nam je umetnost potrebna, ne samo kao beg od realnosti, već i kao ideja o boljem, stvaranje boljeg.
Ovu osobinu umetnosti je Hičkok objasnio govoreći o eliminisanju nebitnog iz svojih filmova (recimo pranja zuba). Upravo sa ovom osobinom umetnosti se Dejvid Finčer u filmu Borilački klub preigrao, i time eliminisao i film i sebe iz umetnosti, ostavljajući gledaoca ubeđenog da spasa nema, zakopavajući bilo kakve kakve iluzije o daljem stvaranju. (Ovo možda zahteva pojašnjenje: naratorov alter-ego Tajler Darden kroz čitav film govori istine o (obično se kaže zapadnoj, mada ni Istok, vidimo, ništa bolji nije) civilizaciji, surove i sirove činjenice o gramzivom kapitalizmu i potrošačkoj eutanaziji jedinke. Upravo te stvarne istine jesu umetnička neistina, ali ih, na žalost, sarkastičnim a samim tim i stvarno neistinitim čini čovek koja ih izgovara, apsurdno preplaćeni holivudski blokbaster glumac Bred Pit. I stoga je ceo film tek jedna estradna demonstracija moći sila koje naš svet kroje, Holivuda i ostalih megakorporacija).
Zbog čega sve ovo pričam? Početkom septembra 2013. godine država Republika Hrvatska je aktivirala nekakve ustavne/zakonske odredbe i u nekoliko gradova (zaista nebitno kojim) postavila table sa istim tekstom na dva različita pisma, latinici i ćirilici. Cela stvar je, jasno i ne pada mi na pamet ni da počnem da objašnjavam zašto, idiotizam kosmičkih razmera, sa kojim su se, iz nesumnjivo simetričnih mozgovnih stanja, složili i pozdravili ga zvaničnici Evropske unije (a možda ga na prvom mestu i indukovali, ko će to sada raščivijati). No, evo šta se desilo:
Šta vidimo na fotografiji? Ljudi u antiabramovićskom (dakle, ne provokativnom, već aktivnom) umetničkom performansu, okupljeni i sa čekićem u rukama, razbijaju dvopisanu budalaštinu i ogoljavaju prizivanje nepotrebnih prava u vreme kada idiotski osnovna prava na život, mir i nerazbijene šoferšajbne niko i ne nudi, dok država jedva da pruža otpor i praktično prihvata kritiku na komunistički, samokritični način. Fotografija ostaje kao vanvremensko umetničko delo o umetničkom delu, snažan protest, istorijsko NE mešetarenju nevladinih puzavica. Neočekivana Renesansa očigledne, jugoslovenske, Krležine (i konačno karađorđevićske između dva rata) ideje o jednom jeziku različitih imena. Hvatanje za Dupe kao hrabar pogled u patrijarhalno Ogledalo. Zdrav Razum se vraća na velika vrata u našem stilu, sa Čekićem u ruci.
Ma jok, ništa od navedenog nije istina. Čim ovu fotografiju pokrenete u vremenu, svejedno levo ili desno, čućete i videti izbezumljenu hordu morona koji su ogradili nekak(o)v(u) teritorij, zovu ga svojim, ruše ono što smatraju nesvojim, i pozivaju nepoželjne da im se pridruže na pikniku ispod obližnje vrbe. A što se tiče hvatanja za dupe, treba tek da ih vidite kad se pijani vuku kući iz kafane.
Za slučaj da se neko, kao ja, vođen umetnošću ipak potrudi da iza čekićarske halabuke nasluti (ma koliko bizarno i neistinito bilo) stvaranje i napredak, tu je Teofil Pančić da u svom uratku objavljenom u Vremenu u 1600 reči o jugoslovenskom jeziku detaljno proanalizira slučaj i precizno ne spomene… ama baš ništa: ni Jugoslaviju, ni Krležu, ni Karađorđeviće – već da nas u(s)pokoji i zabetonira stvarnost podsećanjem na omanje genocide, da spomene Gorce (za neupućene, to su, u Teofilovim koordinatama, Crnogorci koji se deklarišu kao Crnogorci), te da odnose Srbije i Crne Gore opiše kao specifične (valjda u odnosu na nespecifične odnose Srbije i BiH, Hrvatske ili Luksemburga).
Srž problema je očigledan: kada u protestima prepoznamo vrhunsku umetnost, a dva političara pričaju razumno na temu o kojoj Teofil lupeta, tada život preuzima sve atribute umetnosti, uključujući pre svega neistinitost. U prevodu, i za slučaj da se neko probudio iz tridesetogodišnje kome: najebali smo.