Mrzim kad ispadne tako da se celog dana ne bavim ama baš ničim nego poslom. Nažalost, to mi je sudbina sledećih desetak dana, i toliko je tvrdo da ću možda morati da odložim i projekat “jedna na dan” dok ne izađem iz cirkusa.
Nerviram se i zato što se često empirijski pokaže da ne treba više od petnaestak minuta, a za to uvek ima vremena. U četvrtak popodne beše baš tako: natakao sam Dugu Cev na mašinu, pa pravac na trg. Ulov je za kratko vreme bio dobar (šta bi tek bilo da sam imao vremena da hvatam kadrove), a za ovaj put sam izabrao ovaj kadar.
Lov je trajao samo nekoliko minuta, a onda je naišao taj čiča; imam nekih pet-šes’ okidanja u kojima je on glavni junak. Po Marfiju, najbolju sam propustio – kad je neki mališan natrčao na njega. Vrag će znati zašto sam prestao da nišanim samo nekoliko sekundi ranije. Pa eto, naučio sam da treba uložiti taman jednu mrvicu strpljenja više nego što ja imam.
Biće ovo dobro. Kupiću monopod zbog Duge Cevi. Da ne moram da slikam sa kolena, kao što sam ovu uradio…