Šetajući tako u grupici foto-entuzijasta, od osobe koja ume da gleda-i-vidi čujem ozbiljnu pohvalu, potaknutu utiskom prve posete, o spokoju koji vlada na ulici Kikinde okupanoj kasnim miholjskim suncem. Da nije to rekla, ne bih nizom kratkih, brzih asocijacija došao do misli o sveopštem mentalnom jadu koji je okupirao moju varoš još onih godina kada su drvoredi vađeni da bi bili pretvoreni u ogrev. Taj jad ne popušta pritisak već dvadeset godina. I da ne bi tog patetičnog toka misli, ne bih obratio pažnju na ovu scenu, svedenu u fotografiju na mestu koje se nalazi 300 metara od strogog centra grada.
Bespomoćni starci, razbijeni prozori, raspukle duše, čuvari parkinga, sredovečni perverznjaci, omladina bez kompasa, raštrkano smeće, devastirani spomenici, lopuže iza zavesa, kineske radnje kao kanon, voda sa bojom, ukusom i mirisom, vazduh koji je dobar samo za poliranje crepa, presipači iz šupljeg u prazno, sitni mafijaši koji postrojavaju još sitnije političare, pijani maloletnici, trg u ponoć bez ijednog policajca, šarene novine, pojedene godine. Dobro došli u miran život banatski. Dobro došli u Kikindu.
– * –
Raspukline: eto meni teme za istraživanje fotoaparatom u rodnom gradu. Nijedna druga tema nije ni blizu toliko izdašna.
А пропао тих дрвореда… срећна околност је што се то радило на брзину и као да пазе да их неко не ухвати, па нису секли до земље, него спуштали тестеру негде у висину џепа, пригодно. Тако је стабла остало више него довољно да дрвеће брзо истера нове гране следећег пролећа. Нека вајда од лењости.