Uto i oktobar… Bemti, dok dlanom o dlan, ispucah frtalj ciklusa…
Stvar koju samom sebi prilično zameram kada komponujem scenu: često je preopterećena detaljima. Slika ispada “preteška” zbog utovarenih nepotrebnih sastojaka, a ja najčešće sležem ramenima, jer se tu ništa ne može. Tu i tamo uspem da izolujem pozadinu pomoću bokeh tehnike (u čemu će mi Duga Cev, recimo, poprilično pomoći), ali ponekad ne pomogne ni to, jer fotka prosto nije dovoljno oslobođena viška.
Primetio sam da su razne brave i kvake na vratima zahvalna tema. Osim što su zanimljiv objekat za istraživanje na planu svetla, kompozicije i boje, po definiciji su jednostavne strukture, jer vrata i zidovi (i ponekad prozori na vratima) čine prirodan, neopterećujući faktor. Ovako nekako:
Ovo je kvaka na teškim ulaznim vratima kikindske Kurije, centalne zgrade na trgu u pešačkoj zoni Kikinde, u kojoj se nalaze lokalni muzej, istorijski arhiv i još neke institucije. Oštrina je prirodna, boje su realne, senke su takve bez veštačkih pomagala. Osim vinjete, naravno, dodao sam je jer nisam mogao da odolim; deset minuta sam buljio u verzije sa i bez zatamnjenih uglova i najzad sam odustao od pokušaja da odlučim šta je bolje. Teorija o vinjetiranju fotografija mi nije poznata, a praksa je stvar ukusa – bar mi se tako čini – pa sam presekao pri odlučivanju, e da mi ne ode celo veče na benaste dileme.
Trik sa ovom temom je u tome što je vredna istraživačkog pohoda po gradu. Preteklo je još tih starih kapija sa bravama i kvakama koje je nečiji pradeda još iz Kiškunfeleđhaze, Graca ili Temišvara doneo, da zakiti svoj dom. Podsećam samog sebe da bi trebalo da budem agilniji u dokumentovanju uličnih šetnji, ali šta ćeš, nikako da se mrdnem… A brave i kvake kao tema su samo jedan od bar deset argumenata kojim želim da napadnem svakog ko tvrdi da u mojoj varoši nema ničeg vrednog foto-safarija.