Kad padne ispod nule, zaledi se. Kad dođe na stotku, onda isparava. Između toga je tečno… Ili nije. Ili… Čekaj malo, šta se ovde dešava?
Dešava se fizika, eto šta se dešava. Vražja rabota!
Tečnost u posudi je cikloheksan, koji ima relativno bliske tačke topljenja i isparavanja. Kad se ta supstanca izloži nagloj promeni pritiska, moguće je izazvati da naglo pređe iz čvrstog u gasovito stanje ili obrnuto. I to je cela nauka ovde.
Zapravo, bilo koja supstanca bi ovde radila – samo što je zahtevana nagla promena pritiska da do efekta dođe kod cikloheksana mala (zbog bliskosti tačaka topljenja i isparavanja). Jednačina stanja idealnog gasa je majka.
Ah, da. Tako je — i hvala na ispravci! Očigledno, toliko sam žurio pišući prilog da sam smetnuo sa uma da preciznost u izražavanju ponekad ne predstavlja predmet stila ili nekakav luksuz, nego nužnu potrebu.
Hajd’ kad smo tu: ova fora je zapravo koncept na kome počiva ideja o poklapanju lončeta za kafu tacnom da bi “brže” proključala voda, a sve u cilju danas tako popularne štednje električne energije. Strogo govoreći stvar ne radi: kada poklopimo lonče, fiksiramo zapreminu prostora od površine vode do tacne. Tada, po jednačini stanja idealnog gasa, imamo situaciju u kojoj će povećanje pritiska iznad površine vode (zbog isparavanja vode i gomilanja vodene pare u prostoru od površine vode do tacne) dovesti do povećanja potrebne temperature za promenu stanja tečnosti – i voda zapravo nikada neće proključati. U praksi postoje izvesni dobici, jer deo pare ipak beži pošto nijedna tacna ne zatvara potpuno lonče. Ipak, ozbiljan čovek (koji ne radi u Briselu, dabome) se neće baviti takvim “uštedama”.
Samuraje, daj ovo posebno, molim te!
Biće! 🙂