Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svakodnevno se susrećemo sa gomilom ljudi o kojima nemamo pojma ni ko su, ni šta su. Gledamo lica koja su zabrinuta, smeju se ili pate. Pokušavamo, ako imamo vremena i volje, da odgonetnemo šta se nalazi iza njih. Retko nam to uspeva; duša je sakrivena duboko u ljudima i tek oni posmatrači, najpronicljiviji, uspevaju da dopru barem do nekih tananih niti razapetih u svakom čoveku.
Onima koji, pride, znaju i da napišu pesmu o tome, i to dobru, skidam kapu.
Sećate li se čudne fotoaparata Lytro? Pisali smo o njoj u dva navrata (ovde i ovde). Taj fotoaparat je zasnovan na revolucionarnom konceptu tzv. plenoptičkog efekta, koje hvata sve kombinacije svetlosnog polja koje čine sliku. Ren Ng, kreator ove igračke, bio je dovoljno agilan da koncept izložen u svojoj doktorskoj disertaciji pretoči u proizvod. Glavna karakteristika koju Lytro ima je fokusiranje posle fotografisanja, što je pomalo delovalo kao naučna fantastika dok nismo shvatili koncept zraka spram koncepta piksela.
Došlo je doba za novu verziju uređaja. Evo promotivnog prikaza fotoaparata Lytro Illum.
Prva verzija je bila potvrda koncepta. Ova verzija je potvrda tržišne prihvatljivosti. Lytro ostaje veoma intrigantna stvar sve većih mogućnosti. Sada je zrelo. Promotivna cena od 1500 dolara nije mala, ali nije ni nedostižna. Rezervacije za isporuku u julu su popunjene: prešlo se već na kontigent u avgustu.
Bus stop, wet day, she’s there, I say
Please share my umbrella
Bus stop, bus goes, she stays, love grows
Under my umbrella
Mrzim kišu. Da ne objašnjavam zašto je to tako. Uvek žurim da što pre utrčim u kuću, na suvo. I sigurno. Pa onda može da pada koliko hoće, samo da ne preteruje.
Sada, kada sam sve mokro zbacio sa sebe, mogu da slušam dobovanje kišnih kapi po oknima prozora i da vrtim neke stare filmove u glavi.
Odmah mi je sinula pesma “Bus Stop“, savršeno se uklapa u ovu kišnu atmosferu. I ne samo to, nego uz to sadrži i sve one karakteristične muzičke začine koji su proslavili grupu The Hollies: zaraznu melodiju, jednostavan ali efektan tekst, savršeno višeglasno pevanje & zvečeće gitare.
Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.
Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.
(велика)
Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.
Naši stari znanci iz Veritasijuma i ovog puta se suočavaju sa nekim bitnim kosmološkim pitanjima. Ovog puta, ta pitanja se odnose na vezu između brzine širenja kosmosa i brzine svetlosti.
Recimo… Postoji li logično objašnjenje za činjenicu da relativna brzina između dve udaljene tačke, nama na suprotnim stranama horizonta, zapravo iznosi 2c? Kako to? Postoji li i ono što ne vidimo? A gde je to?
Samo polako.
I’m out here taking bad self portraits
of a lonely woman
Bad self portraits of a lonely girl
Sad self portraits of a lonely woman
Primetili ste onu novu maniju koja je poslednjih godina uzela maha među ljudima? Škljocnu digitalcem ili telefonom bilo šta i odmah otrče na mrežu da se pohvale. Ili šta već time misle drugima da saopšte. Misle da njihovi životi treba da zanimaju celi svet.
Nije dovoljno da se uslikaju prizori iz života. U modi je selfie, zgodan način da opalite sami sebe. 
