Naši stari znanci iz Veritasijuma i ovog puta se suočavaju sa nekim bitnim kosmološkim pitanjima. Ovog puta, ta pitanja se odnose na vezu između brzine širenja kosmosa i brzine svetlosti.
Recimo… Postoji li logično objašnjenje za činjenicu da relativna brzina između dve udaljene tačke, nama na suprotnim stranama horizonta, zapravo iznosi 2c? Kako to? Postoji li i ono što ne vidimo? A gde je to?
Samo polako.
Ne bez ironije, i ovog puta nam na pamet padaju oni koji su odlučili da je naučeno sve što se može naučiti, te da ne možemo dosegnuti odgovore koje još nemamo na pitanja koja tek učimo da artikulišemo valjano. Zaboravljaju, jadnici nesrećni, da je takvih vazda bilo i da će ih uvek i biti. Jer nije svakome dato da razume činioce nauke, pa ni jednostavnije stvari od kosmologije.
Zato nema veze to što smo vremenom dolazili do sve više dokaza tvrdnji koje su vizionari saopštavali svetu, pa često bili ismevani ili barem marginalizovani zbog toga. Primera koliko hoćete: setite se samo Galileja, koji je jedva glavu sačuvao; Darvina, koji je bio zamalo ekskomuniciran zbog svoj veličanstvenog dela “Poreklo vrsta”; Milankovića, čije teorije o gibanju Zemljine ose su eksperimentalno potvrđene tek trideset godina posle njegove smrti, kada mu je najzad odato priznanje kao jednog od ključnih naučnika 20. veka na polju nebeske mehanike.
Nevolja uvek postoji, samo ima drugi oblik ili se drugačije zove.
U vreme Galilea, Darvina i Milankovića je informacija bila retkost, travka u nepreglednoj pustinji, do nje se hodalo danima i životima.
Danas je na mestu pustinje narasla gusta šuma gluposti, informacija je na “izvol’te”, a put do prave informacije je postao neretko i teži nego nekada.
Takvih “kakvih je vazda bilo i uvek da će ih i biti” sada, na žalost, sada imaju moć, pojedinačnu ili u gomili. Krivih Drina će uvek biti, ali to nije razlog da ih ne ispravljamo.