Budim se od nesnosne buke. Nisam baš poranio, skoro će osam, trljam oči i pokušavam da se priberem.
Gde je ta Nesica?
Gledam kroz prozor. Posred ulice je poprečen kamion, majstori je već raskopavaju, a nervozni vozači, na malom prostoru, pokušavaju da okrenu automobile ne bi li pronašli izlaz iz ćorsokaka.
Ko mi je kriv što živim u Srbiji.
Nesica je pristigla baš u trenutku kada su bušilice počele da razbijaju asfalt, a meni se činilo da se zabijaju u moju lobanju. OK, ima lek i za to. Stavljam sluške, puštam mjuzu… Ne pomaže, čujem ih i dalje. Stiže rovokopač, kamioni, buka postaje sve nesnosnija, a mozak mi panično šalje signale da ga opasno drndaju.
Vraćanje sluški na uši i prelistavanje štampe mi zvuči kao spasonosna ideja. Strane, jer u domaćoj odavno nema šta da se pročita – nisam ni za ove, ni za one. Naletim na kolumnu Georgea Monbiota, zanimljivog tipa koji baš zna da oplete po mrskom kapitalizmu, a Tony Blair mu je omiljena meta. Naslov Doba usamljenosti nas ubija obećava…
…Pažljivo čitam, nije ništa novo što već ne znam, ali je lepo spakovano i ima dobru poentu, otprilike ovakvu: prodali smo se zavisnosti od potrošačkog društva tražeći zadovoljstva koja nas ne ispunjavaju, piljeći u razne ekrane i, uzgred, uništavajući sve živo oko nas, pa i međusobne veze sa bliskim ljudima.
Ukratko i po srpski: jebala nas tehnologija.
Već vidno nadrndan, odlučim da navučem trenerku i protegnem staračke noge kako bih pobegao od loših misli i buke. Nisam stigao da pređem ni stotinak metara, kada poče da pada kiša. Danas me baš tera…
The rain falls, the rain falls down on me…
Malo sam pokisao, ali jebeš ga: imam ideju za prilog. 
Sa Eleanor McEvoy sam se upoznao posredno. Pre dvadesetak godina sam nabavio album A Woman’s Heart (1992), najprodavaniji album svih vremena u Irskoj. To je bila retka prilika kada su se na jednom mestu našle njihove najbolje pevačice. Album otvara “Only a Woman’s Heart” u maestralnom izvođenju moje miljenice Mary Black, a za autorku pesme nikada nisam čuo. Nije me preterano bila ni briga, ali je ime ostalo memorisano. Nekoliko godina kasnije, naleteo sam na klip i prvi put video Eleanor. Pesma je bila dobra i poprilično žestoka, ona već malo manje. A i minđušu u nosu joj nisam mogao oprostiti, nije to za mene. I zaboravio sam na nju.
Onda sam naleteo na podatak da je Rupert Hine producirao jedan njen album. Znajući da sa njime nema zajebancije i da je garancija kvaliteta, pokupio sam prvi album na koji sam naleteo. Yola (2001) je daleko od minđuše u nosu iz mladosti i produkcije Hinea. Nešto sasvim drugo. Svedenog zvuka, akustično i lepršavo. Odlične pesme i sugestivna interpretacija su me potpuno obuzele.
“The Rain Falls Down” je priča koja se dotiče mojih današnjih doživljaja. Junjakinja se probudila, nadrndana je posle loše noći, mrzi sebe i ceo svet, kafa ne pomaže, uzima da pročita mail, shvata da ju je njen baja otkačio i… Dalje je sve poznato…
Well I click on your mail
and I drag it away to the trash and I gather my strength
I delete your address
all along with the rest of the messages you ever sent
Ležem u krevet i molim Boga da su majstori završili sa kopanjem. Napolju je mrkli mrak i pada kiša.