Šestog i sedmog oktobra 2014. godine Berane i Andrijevica su obeležili prvi vek Mahaila Lalića. Prenosimo uvodnu reč beranskog događaja koju je održao dr Vukota Babović.
1. Susret
S Mihailom Lalićem sam samo jednom sjedio, u zanimljivom društvu, za istim stolom. Bilo je to u andrijevičkim „Komovima“, početkom osamdesetih godina prošlog vijeka. Bijaše čuo da imam u svojoj biografiji, prije tridesete, neke, nazovimo ih tako, vrijedne rezultate. Zato je komentarisao, tobož u ozbiljnoj formi pitanja: „A šta ćeš poslije, kad se život oduži?“. Ovaj kompliment mi je onda prijao, ali se odgovoriti nije imalo šta, budućnost je neprozirna. Sad, kad se ona skoro sasvim preselila u prošlost, odgovor se, zahvaljujući Internetu, može i pročitati. Isto, ni ovaj književnik, tada već ovjenčan slavom, nije stao tog ljeta: dosta pamtljive proze izlazilo je ispod njegove olovke sve do zadnjeg časa. Mene što se tiče, nedokučivo mi je bilo da ću uvrstiti i ove redke o njemu, između prošlih i budućih članaka iz fizike. Eto, dogodilo se. Dani odlaze, svuda i svakome; tok vremena sve nas baca u očajanje; eno je bespokojan i pastir dok bez žurbe posmatra mlaz hladne vode koji se sliva u krblju česme na Margariti, visoko u planini pored Koma.
