Им’о сам страшан трактор

Има један стари виц који се сваки час појављује поново, ко зла пара… био је спомињан и овде. Пуна верзија је затурена негде у архивама старог Сезама, а овде… ајде по сећању.

На неком пољопривредном сајму сретну се Лала и Тексашанин. Реч по реч, пиво по пиво, распричају се они, и у нека доба пита Амер

– Јел, пријатељу, имаш ли ти шта земље?

– А, фала на питању, радим три максима (ускаче преводилац да објасни), првокласна, дугмад да сејеш капуте да жањеш… А ти, имаш ти штогод?

– Е, другар, не да имам, него кад седнем ујутро на трактор и кренем, до увече се возим и још увек сам на својој земљи.

– Разумем те потпуно, имо сам и ја таки трактор, једва сам га увалио некој будали.

Већ смо се овде питали ко смишља те вицеве. И о кретању идеја кроз човечанство – где настају, ко од кога копира и ко ће то знати, јер по начелу истовремености оне најбоље настају на више места истовремено.

Е сад после два линка, једног на чланак о изумитељима вицева и једног о СФ идејама, питате се куд сам кренуо. Па, право тамо.

Цитат гласи:

“Hell!  We got a fire department in Dallas could put the whole damn planet out in half an hour.”

“Yeah!  Everything in Texas is bigger and better.”

“You bet, Buster!  I can get in my car and drive straight ahead for three days and I’m still in Texas.”

“I had a car like that once,” Lutt said.

Остаје још само да кажем где сам ово нашао: у СФ роману “Човек два света“, ни мање ни више него од Френка Херберта.

Књига је иначе и типична и нетипична за њега. Има ту доста идеја које се провлаче и кроз друге његове књиге (породица од зла оца и горе мајке са презименом на Х, превише ефикасна бирократија, харизматски/боголики вођа који се нађе у небраном грожђу па брља, стварање читавих планета и врста на њима као народна уметност, надсветлосни превоз из главе, фанатичне и опасне војске (зонска патрола, француска легија странаца, и невиђена Маова стража), свеприсутно узајамно прислушкивање и очитавање ситних знакова, унутрашњи монолог и надмудривање сукобљених страна), а опет је он тога имао толико да је ово сасвим другачија књига.

Јер, овде је посегао за богатом породицом која ради што држава неће или не може, исто као што су то радили Пол Андерсон (да не понављам линк) или још широм четком Роберт Хајнлајн. Пословни преговори нису потиснути у страну (као што су у “Дини”) него заузимају доста простора. Штавише, пословне смицалице унутар породице чине бар пола приче.

Главна ствар по којој се овај роман разликује од доброг дела остатка Хербертовог опуса је свеопшта зајебанција. Јесте, у СуСвешћу (ConSentiency – савез свесних бића – серија књига о Џорџу МекКију) има доста зезања унутар БиСаба (бироа за саботажу државе, што је такође државни орган) и подвале које агенти смештају једни другима су стварно смешне, али у “Човеку два света” зезање престаје тек колико да се ухвати дах. Скоро сваки дијалог између два главна лика (који скоро целу радњу проводе у заједничком телу) је пун доскочица, подбадања и неочекиваних обрта.

Постоји једна популистичка, или још пре антиинтелектуална, теза да научници, инжењери и уопште људи од струке немају смисла за хумор. Ова књига је одличан противпример. Један озбиљан писац се не само дао у комендију, него се још и потрудио да ту зајебанцију срочи тако да и нормалан Амер може да разуме. Како то изгледа кад не морају да се труде да их остали разумеју? Ко разуме, схватиће.

И онда, као у оном другом вицу (који се завршава са “вуковци, сине!”) – ко измишља те вицеве? Најбољи писци, ето ко.