Prvo ti se učini kao neka mala, sporedna misao. Ona je pomalo uznemirujuća, ali to pripišeš umoru, pa nastaviš dalje. Kad, evo je opet. I ne pušta. A onda: kada primetiš da te je misao obuzela, već je kasno i sada ne možeš da je se otreseš.
Tada počinje agonija.
Pod pritiskom teških misli, razni ljudi nalaze razne načine da se suoče sa teškim mislima. Neko trpi. Neko vrišti. Neko se utapa u alkoholu. Neko se utapa u reci, posle skoka. Neko skoči baš tu gde se zatekao, ne mareći što ispod prozora nema reke. Neko stavi u usta ljutu bombonu da se bolje razbudi. Neko stavi pedeset tableta da se bolje uspava. Neko pronađe rešenje. Neko pronađe pištolj. Neko predoseća dolazeću oluju. Neko udiše ozon punim plućima. Nekome se učini da bi šetnja bila dobra ideja. Nekome se učini da bi ideja bila dobra šetnja. Nekome je čaša do pola puna, nekima od pola prazna. A malobrojnima koji nisu ni jedni ni drugi, jasno je da u čaši ima 50% tečnosti i 50% vazduha.
I kad se osvrneš, jedino u šta si siguran je to da je rešenje jednostavno, ali ti nije odmah jasno ni šta čini rešenje ni gde možeš da ga nađeš.
Ne postoji univerzalni recept…
Hm…
Čekaj malo: a možda univerzalni recept ipak postoji?
– * –
Da krenemo polako. Valja zameniti traku u pisaćoj mašini.