Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…nije valjda?
21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.
Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.
Pre već ohoho godina, kome se u Emiratima jeo burek, morao je da potegne do Abu Dabija i Marina Malla, gde je, u kafeu pored klizališta, šef bio čovek iz Srbije, koji je svoju pretežno filipinsku ekipu naučio i da prave i da služe dobar burek. Jogurta ovde nema, ali ima labneha, što je još malo pa isto. Eto dobrog razloga da se vikendom poseti prestonica i vidi se sa prijateljima i poznanicima koji su samo 120 kilometara daleko, ali se viđamo kao da živimo na različitim planetama. I, onda, puče glas da bureka više nema.
Štafetu, ovog puta u Dubaiju, preuzeo je kolega Sirijac koji je studirao arhitekturu u Sarajevu, i čija je gospođa Bosanka pravila odlične tulumbe i baklave. No, lokacija se pokazala nedovoljno dobrom i, posle nekoliko meseci, ni tog mesta više nije bilo.
A onda se otvorila Oklagija.
Otkako je onaj teniser, kako mu ime, prestao da jede hranu sa glutenom, nastala je nacionalna stihija, utrkivanje ko će brže-bolje da se prilagodi takvoj dijeti: stvar prestiža! Jer kad Nacionalni Svetac Broj Jedan nešto kaže u svojoj Vaskolikoj Mudrosti, onda ima da bude tako i nikako drugačije. Međutim, valja primetiti da je trend globalne prirode: ono što smo jeli poslednjih pet hiljada godina sad više nije dobro za jelo. I tačka.
Propagandi se pridružuju čak i interpretatori umetnosti. Ne propustite da vidite muzej bez glutena…
Svet je jedno čudno mesto.
Prvo ti se učini kao neka mala, sporedna misao. Ona je pomalo uznemirujuća, ali to pripišeš umoru, pa nastaviš dalje. Kad, evo je opet. I ne pušta. A onda: kada primetiš da te je misao obuzela, već je kasno i sada ne možeš da je se otreseš.
Tada počinje agonija.
Volite, naravno.
A volite li koštice u kolačima sa višnjama?
De, lepo: ne psujte. Naravno da ih ne volite. I naravno da znamo kako vam je bilo kad ste onomad iz sve snage zagrizli košticu od višnje, pa slomili zub. Muka.
A vi ne pitate koliko je teško osloboditi se tih koštica, a pritom sačuvati teksturu višnje? To vas ne zanima? Nije vam, nekim volšebnim slučajem, palo na pamet da bi vam baka, majka ili supruga bila zahvalna kada biste joj pomogli u pripremi kolača koji toliko volite?
Na posao.
Ponedeljak je, hajde da malo zgadimo život Šefu.
Šefe, kad ćeš da skineš taj pojas za spasavanje sa sebe?
