Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Negde na putu ka ovoj jubilarnoj koordinatnoj tački u četvorodimenzionom prostorvremenu, zaboravili smo da primetimo da je svakoj posebnoj pojavi valjano učiniti zasebnu kalibraciju zrelosti. I sad, ni tamo ni ovamo: ne znamo jesmo li već punoletni u e-prostoru ili kao maloletni nemamo pravo čak ni da se izjašnjavamo o tome.
Bilo kako bilo, Suština pasijansa je rođena u ovaj dan i čas pre tačno… Nastavite sa čitanjem >>
– Pamtim kao da je juče bilo…
– Ali, tata! Pa bilo je pre pola sata!
– Slušaj ti, klipane jedan! Ja pamtim kao da je juče bilo – i tačka!
U minut pre tačno pet godina rođena je Suština pasijansa.
I šta sad, kad smo na poluvremenu života bloga?
I šta sad?… Nastavite sa čitanjem >>
Apsolutno, neophodno, moralno (mora se!) i pre svega, ovo čitajte četvrtkom popodne, zato.
Kažu da je Mark Twain rekao: “Never try to teach a pig to sing. It wastes your time and annoys the pig.”
Na srpskom: “Никад немој да учиш прасе да пева. Губиш време и нервираш прасе.”
Na ovo me je podsetio moj dugogodišnji poznanik, omiljeni debatni protivnik i sjajan stručnjak svog posla, keder, bimer i novosadista DK, kad smo pre neku godinu pričali o BIMu u fakultetskoj nastavi, a kao odgovor na moje pitanje zašto ga nema na LinkedInu i drugim mestima gde ljudi sa mnogo manje znanja, iskustva, uopšte KVALIFIKACIJA da pričaju o bilo čemu, raspredaju priče i pišu hiljade poruka.
Ja ga poslušao, i lakše mi je…
Da li ste gledali Home Improvement? Niste? Glavni muški lik, Tim the Toolman Taylor, replikom iz naslova odgovara na pitanje svoje gospođe zašto stalno u garaži mora da bude auto koji se restaurira ili od kojeg se pravi hotrod.
Restauracija automobila jeste stvaranje nečega iz ničega, uskrsnuće mašine koja je videla bolje dane, i za koju neko misli da zaslužuje da ponovo jezdi, i pruža svom vozaču zadovoljstvo destilovane vožnje. Kao manijakalni bubadžija, i sam sam radio restauraciju svoje bube u jesen 1998. i zimu 1999. Momenat? Zatvorio firmu jer niko nije plaćao, posao kapne tu i tamo, para nema, delovi se ajd’ nekako i nađu. Dakle, idealan!
Jutro pošto je restauracija “završena” (restauracija NIKAD nije završena!), buba je bila registrovana, a sledećeg jutra smo Sonja i ja bili u bubi na putu za Budimpeštu, gde su me čekali detalji za novi posao koji sam dobio u Dubaiju.
Ali, ovog puta ne pričamo o tome 
Ovo je priča o Belki, bubi iz 1961, koja je pomenuta na kraju teksta “Moj VW nema kompjuter“.… Nastavite sa čitanjem >>
Naravno da nema, kad je napravljen pre još malo pa 50 godina, 11. januara 1966. I baš mi je milo da ga nema.
Čitam ovih dana da VW povlači 11 miliona, ej, MILIONA !!!!, automobila sa dizel motorima jerbo su eto malo štimali softver koji kaže tim motorima šta da rade e da bi se umilili bogovima kontrole zagađenja, jer bez toga nema ni prodaje. Akcije proporcionalno padaju, juče beše minus 20 posto, koliko je danas, ne smem da mislim. Ne, nemam akcije VW-a, ali ako jedan VW ili Tojota ili bilo ko od velikih sebi može nešto ovako da dozvoli, onda… Onda sa automobilskom industrijom nešto ozbiljno nije u redu.
Kao što možda znate, vikende ovog leta u Srbiji sam proveo po oldtajmer i VW skupovima. Prvo Zlatibor, pa Aranđelovac, pa Šabac. Setio sam se kako je to uživati u vožnji, da nije neophodna ni klima, ni više od 40KS, ni kožna sedišta, čak ni sedišta koja se nisu rašila od godina, da se vozi i uživa u otvorenom putu. A išlo se i 120 autoputem, i preticalo se uzbrdo. Jeste, bilo je 30 i kusur u hladu, mnogo više na putu. I? Ponese se voda… i otvore leptiri, koji su takođe deo automobilske istorije. I, stvarno, da li vam za to treba suvozač u obliku kompjutera, koji je verovatno jači od onoga što je imala NASA kad je slala ekipe na Mesec?
A, pa nismo odavno proveravali šta nam rade prijatelji B.A.S.E. ekstremisti. Deder da zavirimo. Vidimo da nose nekakve klupice k’o neki penzioneri, kuda su to pošli?…
Aha, pošli su da okopaju krompir. Pa, dobro. Mora domaćin čovek da misli i na duge hladne zimske dane, valja spremiti hranu u trap… A pre toga, briga o bašti je na prvom mestu. I zato do bašte moraš stići kako znaš i umeš. Izgleda da u Nagorno Karabahu za stizanje u baštu koriste pomalo drastične metode…
Svet je jedno čudno mesto… Nastavite sa čitanjem >>
Volite, naravno.
A volite li koštice u kolačima sa višnjama?
De, lepo: ne psujte. Naravno da ih ne volite. I naravno da znamo kako vam je bilo kad ste onomad iz sve snage zagrizli košticu od višnje, pa slomili zub. Muka.
A vi ne pitate koliko je teško osloboditi se tih koštica, a pritom sačuvati teksturu višnje? To vas ne zanima? Nije vam, nekim volšebnim slučajem, palo na pamet da bi vam baka, majka ili supruga bila zahvalna kada biste joj pomogli u pripremi kolača koji toliko volite?
Na posao.… Nastavite sa čitanjem >>
