Da li ste gledali Home Improvement? Niste? Glavni muški lik, Tim the Toolman Taylor, replikom iz naslova odgovara na pitanje svoje gospođe zašto stalno u garaži mora da bude auto koji se restaurira ili od kojeg se pravi hotrod.
Restauracija automobila jeste stvaranje nečega iz ničega, uskrsnuće mašine koja je videla bolje dane, i za koju neko misli da zaslužuje da ponovo jezdi, i pruža svom vozaču zadovoljstvo destilovane vožnje. Kao manijakalni bubadžija, i sam sam radio restauraciju svoje bube u jesen 1998. i zimu 1999. Momenat? Zatvorio firmu jer niko nije plaćao, posao kapne tu i tamo, para nema, delovi se ajd’ nekako i nađu. Dakle, idealan!
Jutro pošto je restauracija “završena” (restauracija NIKAD nije završena!), buba je bila registrovana, a sledećeg jutra smo Sonja i ja bili u bubi na putu za Budimpeštu, gde su me čekali detalji za novi posao koji sam dobio u Dubaiju.
Ali, ovog puta ne pričamo o tome 
Ovo je priča o Belki, bubi iz 1961, koja je pomenuta na kraju teksta “Moj VW nema kompjuter“.
Moj drug Peđa, koji takođe živi u Dubaiju, zaljubljenik je u automobile. Često i dugo pričamo o mašineriji iz 60tih, iako obojica ovde vozimo mnogo noviju robu. I jednog dana, uz afogato, reče on meni: “Nađi mi bubu za restauraciju, što stariju to bolju!” Rečeno, učinjeno. Nađosmo Belku, koja je bila na putu za otpad, osim ako se ne nađe neko dovoljno lud da na njoj radi… A i to nađosmo. Dragan, poznatiji kao Avala, jer pod Avalom živi, dovoljno je lud da se prihvati posla restauracije bilo čega sa VW znakom ako je hlađeno vazduhom. Belkinoj sreći nikad kraja – našla su se tri ludaka: Peđa plaća, ja organizujem, Dragan radi.
Slike pre, za vreme, i posle, govore više nego ovaj tekst, a kome nije mrsko, može da prošeta kroz petstotinak fotki ovde. Kome je mrsko, tri prikačene fotografije su izabrane iz faze pre, za vreme i posle…
Belka je stigla pod Avalu u proleće 2009. Proverili smo brojeve šasije i motora još pre kupovine i sa zadovoljstvom zaključili da su i jedno i drugo originalni. Krenulo se sa rasturanjem, i, kao što to obično biva, situacija je bila gora nego što se očekivalo, a posla je bilo mnogo više. Metal, voda i vazduh znače rđu, a život automobila na otvorenom, bez trunke brige, još više. Delovi su nabavljani što lokalno, što globalno, a dobar deo limarije je ručno pravljen.
U toku rada smo morali da donesemo mnogo odluka. Ideja restauracije podrazumeva da se auto vraća u fabričko stanje ili što je bliže moguće. Kod automobila starijih godišta, ovo može da bude problem ako želite restaurirani auto i da vozite. Na primer, evropski modeli bube do 1957. nemaju žmigavce, nego „vinklere” na B stubu, iza vrata. Ti uređaji za pokazivanje namere promene pravca kretanja su zabranjeni još početkom šezdesettih. Belka nije imala taj problem, još bi joj samo to falilo 
Kočnice koje su bile dobre za vreme proizvodnje, za divno čudo, dovoljne su i danas – pod uslovom da je vozač sve vreme svestan činjenice da nema ABS i da svi drugi na putu koče mnogo efikasnije od njega.
Smer restauracije može da krene ka blagoj personalizaciji ili totalnoj preradi prema želji vlasnika. Mi smo se trudili da održimo originalnost, sa ustupcima današnjem saobraćaju i praktičnosti upotrebe. Jer, čemu sav trud ako je auto posle toga samo za gledanje? Pri donošenju odluka o modernizaciji, rukovodili smo se maksimom Chipa Foosea: moderno, ali da izgleda kao da je VW to uradio pre 50 godina. Tako su farovi, umesto originalnih HELLA koji danas koštaju onoliko koliko smo mi platili Belku, generički halogeni sklopovi, a elektroinstalacija je 12V, umesto originalnih 6V.
Diskusije o bojama su potrajale nekoliko meseci, iako se od početka znalo da auto ostaje beo. No, boje svih drugih elemenata su morale da budu onakve kakve je originalna paleta predviđala. O bojama enterijera je takođe pričano dugo i detaljno, jer enterijera praktično nije ni bilo, osim u tragovima. Potraga za pravim materijalima od kojih je ceo enterijer ručno napravljen potrajala je nekoliko meseci, jer je trebalo uklopiti nijanse boja za konstrukciju sedišta, skaja i mebla za sedišta, i tepiha, kao i ostalih delova, i tkanje mebla i tepiha.
Restaurirati bubu je istovremeno i zadovoljstvo i napor. Pošto ima šasiju, buba može da se bukvalno digne iz mrtvih prostom zamenom delova, kojih i dalje ima i koji se još uvek proizvode u raznim nivoima originalnosi i kvaliteta i po raznim cenama. Najcenjeniji su NOS – New Old Stock – delovi, koji su originalni delovi iz perioda proizvodnje automobila, zaboravljeni na nekom tavanu ili u garaži. Mi smo imali sreću da nađemo NOS komplet za generalnu popravku motora, amortizere iz Prištine, ratkapne, branike i još dosta stvari koje su ili bile kritične, a ne vide se, ili koje nisu kritične, osim za izgled.
Četiri godine od početka, restauracija je bila… ajd’, može tako da se kaže… završena. Naravno da nije zaista završena, niti će ikada biti, jer uvek ima još po nešto da se uradi. Belka je prvi put izašla u javnost na proslavi 100 godina Beogradskog hipodroma i od onda je učestvovala na još nekoliko skupova.
– * –
Prekjuče, 25. septembra, navršilo se 54 godine kako je isporučena svom prvom vlasniku u Jugoslaviji, 17 dana pošto je proizvedena. Sada živi u jednoj garaži i čeka nekog od trojice ludaka zaslužnih za njeno uskrsnuće da je sa zadovoljstvom provozaju.
Komentari su onemogućeni.