Onomad mi je Šef natrljao nos jer još ništa nisam napisao o gupi Cruzados rekavši da to nije nimalo fer prema njima. Kao argument mi je potegao link na njegov tekst o Slobodanu Bodi Kovačeviću, pa sam se u tom trenutku setio da sam, kao jedan od posetilaca bloga, ostavio komentar – u Samuraje su me kasnije primili. 
Mlađan & neiskusan u blogovanju & komentarisanju, napisao sam:
Bodo je bio vrhunski intelektualac i jedinstveni gitarista, jedan od najboljih na svetu. Imao sam tu sreću da odgledam nekoliko koncerata Indexa u različitim periodima njihovog stvaralaštva, a kao najupečatljiviji pamtim svirku bez Davorina – dva sata instrumentalnog ludijanja u, po meni, najboljoj postavi (Kovačević, Redžić, Enco Lesić, Milić Vukašinović), koja se završila tako što je komplet bubnjeva odleteo u publiku.
Ja sam pronašao čoveka koji slično svira i zvuči kao Bodo. Zove se Steven Hufsteter i svirao je u grupi Cruzados.
Za moje zaljubljivanje u Cruzados kriv je Saša Žikić. Pomenuo ih je u umetku u NON-u o novoj američkoj muzici s kraja osamdesetih. Na žalost, nije bilo muzičkih uzoraka kao orijentacije, a Cruzados je toliko nahvalio da je trebalo naći način da se čuje. U stvari, u nekoj radio emisiji sam nahvatao i snimio njihovu antologijsku pesmu “Flor de Mal” (o kojoj ću tek pisati), tako da sam je stalno slušao dok sam ljuštio pićenca u serijama & tiho patio zbog tadašnjih ljubavnih jada, sve u nadi da će mi ona pomoći brže da poljubim patos. Klinačka posla. 
Snimak debitantskog albuma Cruzados (1985) Saša mi je poslao na kaseti, a desetak godina kasnije doneo mi je i vinil – eno ga, još uvek je kod mene. U međuvremenu, posle pomnih preslušavanja, utvrdio sam da album nije remek delo, ali je dovoljno različit od svega ostalog što se u to vreme moglo čuti. Na stranu dobre pesme i muzički genije Tita Larrive, glavna zvezda ovog albuma je gitara Stevena Hufstetera.
Larriva je ubrzo batalio Cruzadose, osnovao novu grupu Tito & Tarantula i, sarađujući na kultnom filmu From Dusk till Dawn svog ortaka Roberta Rodrigueza, uleteo u lagodnije muzičke vode. Nije mi se preterano svidelo – suviše mi je bilo umiveno u odnosu na Krstaše.
U međuvremenu, Larriva je počeo intenzivno da se druži sa filmašima (pisao je muziku za još neke Rodriguezove filmove, čak i glumio epizodne uloge), a Hufsteter se negde zagubio.
Prijatelj mi je pričao da su svirali i u Beogradu, u nekom kafančetu pored Sava centra. O tome nisam imao pojma. 
Ne znam da li je u to vreme Hufsteter bio u grupi ili se kasnije vratio – na svežijim snimcima nastupa sa njima. Doduše, sada je išaran tetovažama & ne liči na sebe iz mlađih dana, ali nema veze.
Njegov karakterističan ton gitare i način kako svira nisu se menjali. Može se prepoznati i u mrklom mraku.
Baš kao i Bodo.