Verujem da je većina onih koji zalaze ovde, baš kao i ja, šokirana fotografijama & naslovima kojim nas zasipaju mediji & tisak poslednjih nedelja. “Migrantska kriza”, što je eufemizam za stradanje izbeglica iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka pred kojim Evropa nema rešenje, uselila se u naše domove & glave, hteli mi to da priznamo ili ne. Mučnine od prizora koje vidiš se ne možeš otarasiti.
Ušuškani u toplinu svoga doma govorimo o ljudskoj patnji uglavnom nezainteresovano, kao da se nešto slično ili isto ne može desiti i ovde, ma koliko se svaka od naših država ili “država” trudila da nas razuveri da to nema baš nikakve veze sa nama…
Pod pritiskom svakodnevnih životnih trzavica, blejanja na Facebooku i sličnih gluposti, negde je nestalo osnovnih vrednosti koje propagira civilizacija kojoj pripadamo. Gde su se to zagubili ljudskost & empatija i kuda to srljamo?
Davno je veliki Peter Gabriel u jednoj od svojih pesama, doduše u drugom kontekstu, ispalio filozofski stih:
Zar nam to treba?
Ne žmurim na sve pomenuto, već pokušavam da svima vama, čitaocima ovoga bloga, prenesem “pozitivne vibracije” kako biste se iznutra pokrenuli, baš kao što je to nekada činio besmrtni Bob Marley.
Doduše, današnji reggae ne dolazi sa Jamajke, već iz Finske, ali šta fali – i Finska ima svoga gitarskog heroja svetskog nivoa. Jukka Tolonen je muzičar od one fele koja u prstima ima sve što mu trba – kao Vlatko Stefanovski. Šta će svirati, zavisi mu od raspoloženja. Album In a This Year Time (1982) snimio je sa reggae muzičarima i on je, na neki volšeban način, objavljen u bivšoj nam državi. Na njega sam se odmah primio – jer je odličan – i potajno se nadao da će se neko od tadašnjih izdavača odvažiti da objavi bilo koji od albuma grupe Wigwam ili Transavalian Pesidentti u kojima je Tolonen svirao.
Čini mi se da se to nije desilo.
Negde u to vreme, počeo sam da razmišljam čime se bavi Jah dok je dokon & da li političari ikada slušaju reggae.