Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nisam ljubitelj lo-fi žanra. Kada vidim da su nekom izvođaču recenzenti prilepili tu etiketu refleksno ga zaobiđem – ima toliko drugih stvari na koje mogu da potrošim slobodno vreme.
Ovo je već nešto vrlo, vrlo interesantno.
Melodrama, zanimljiv tekst, melanholija i retro pristup su bili dovoljni da se malo više zainteresujem.
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od najvećeg čarobnjaka košarke, čoveka koji gradio taj sport u Jugoslaviji, a potom odveo Jugoslaviju na vrh, onih godina kada je to bila viteška igra.
Nema više takve košarke. Nema više takvih ljudi kao što je bio Ranko Žeravica.
Počivaj u miru, legendo.
Subjektivan sam, pa šta.
Pošteno govoreći, nije lepo reći da se ne može bogznašta očekivati od teksta koji potpisuje kakav Čekerevac. To mu dođe nekakva ad hominem formulacija, neprijatna generalizacija, nekakvo nakurčeno očekivanje da samo ovi ili oni Hadži iz kruga dvojke umeju da čitaju i sledstveno da pišu. Ne radi se o tome, svakako, ili se bar o tome ne radi u mom slučaju. Nezgodacija nastaje kada se uoči pravilo – a ljudska su bića jako, pa čak možda i previše – dobra u uočavanju obrazaca. Tako čovek dobre volje mora da primeti da postoji korelacija između rogobatnosti – takoreći prekodrinosti – prezimena i pada kvaliteta pisanja.
E sada je pravi trenutak da, pogađate već, pustimo muziku da bismo bistrili problem.
