После те кафе, кренемо полако ка Зоћи. Успут је звао да провери јесмо ли устали, па смо тако знали да је устао и он. Ето, измислиш себи викенд а завршиш у клубу раноранилаца.
Није то далеко, у нашим мерама изађе четр ћошка, ал’ је низбрдо па изгледа још краће. Узбрдо је тешко, низбрдо је незгодно. Ал’ нисмо баш задрти равноземци, умели смо да се навикнемо и на то. Но се трудимо да идемо спорије, врућина већ почиње. Полако, уз зверање. И онда приметим свашта око себе.
(велика)
Овоме нисам могао да одолим. Из више разлога.
Под један, ценим труд онога ко је себи нашао овакав кућни број. Стандардни кућни бројеви су или оне плекане табле какве смо платили из пореза и доприноса, или нешто нажврљано дебелом четком на комаду даске или лима, или нека кичерозла од пластичних бројева напрсканих металним честицама, у искреној нади да је електрофореза одрађена људски. Обично није, па трагови метала нестану за неколико месеци, кинеско ђубре.
Ово је сува керамика, боје се уклапају, шара је симпатична и није претрпана. Одлично. Боје су изгледа прави керамичарски емајл, запечене и стабилне, има да трају петсто година, још боље. И причвршћено цементним лепком за плочице а не некаквим металним завртњима који увек зарђају, поцрне, распадну се.
Други разлог је што сам био мало љубоморан. Ни двадесет година након усељења још нисам стигао да окачим ваљан кућни број – намазан је дебелом четком на поштанско сандуче, неконтрастном бојом. Још горе, преко тога сам налепио бројке од лоше метализоване пластике, сад се тек ништа не види. Како ме уопште нађу, није ми јасно.
Трећи разлог, светло. Ваљда смо Сунце и ја били у некој прећутној завери да наиђем туда баш кад сија под тим углом. Текстура, сенка, геометрија. Оно, геометрију сам дотерао накнадно, како ми се чинило да ће најбоље да легне, и добио блентави изрез 5:4 (у ствари, 1,2488…), но ја сам онај фотограф који свим тим односима даје једнаке шансе, ни по бабу ни по стричевима.
Шта фали овој фотци (да не буде да сам заборавио да и то напишем)? Па, сувише вуче на оно што пали по изложбама, на уметничарско фолирање. Но, то је неки спољни контекст, није садржај саме фотке, дакле небитно.
Ту сам отприлике схватио у чему је суштина мог годишњег одмора: возим пар стотина километара да бих могао да идем пешке.