Neki me komarac pečio za guzicu, pa sam rešio da promenim firmu kod koje naručujem picu
Principijelno govoreći, dopada mi se ideja firme Big Pizza u kojoj ne razmišljam o teritorijalnoj pripadnosti donosioca mi hrane. Pozovem broj, javlja se Asterisk centrala: dobilistebigpizzuovajrazgovormožebitisnimljemuskoroćevamsejavitiprvislobodanoperater. Baš tako, bez prekida i brzinom nešto sporije svetlosti. Već negde na poslednjem R sledi nastavak: Doblili ste Big Pizzu, da li prvi put naručujete? Da. Broj telefona…Ime i prezime… Adresa… Interfon… Šta naručujete… Da li želite još nešto… Vaših pola sata ističe u 19:23… Prijatno. 
Za gledaoce van beogradskog govornog područja, ovo sa pola sata je koncept koji funkcioniše po principu mučenja nadom – ako se pica ne pojavi na mojim vratima pola sata pošto sam je poručio, dobijam je zadžabe. Negde oko 19:10 verna ljuba i ja smo počeli da dogovaramo scenarije koji su se kretali od maskirnih kombinacija do vulinovanja (Miloš? Ne znam ko je on). U 19:15 sam pomislio da možda stvarno neće doći. U 19:16 se čulo zvono na vratima. Čovek je uredno držao kutiju sa picom, zatim kesu iz koje je izvirivala flaša Koka-Kole, kao i novine iz kojih su ispadali dodatni papiri.
Ispostavilo je se da smo naručili veliku picu i stoga dobili 1,25 litara Koka-Kole, na kojoj piše da je 100 miligrama gratis.
Ali to nije sve: u ovoj smo ponudi dobili i šest kupona sa popustima.
Ali to nije sve, dobili smo i tri razglednice iz Italije, po jednu sa Sicilije, iz Toskane i Milana.
Ali to nije sve, takođe smo dobili i novine Big Pizza Priča (besplatan primerak).
Ali to nije sve. Ne, zapravo to je sve. Ah, da, dobili smo i pizzu.
Dakle, Big Pizza je još jedan pripadnik kapitalističkog sistema generisanja fascinantne količine đubreta u našem velikom i već značajno prljavom gradu. McDonalds, lučonoša ideje, ima jedno fantastično opravdanje: kompletno đubre obično ostaje u restoranu. Big Pizza nam smeće donosi direkno u kuću i to za trideset minuta ili besplatno.
Kad kažem smeće mislim i na picu. Bila je loša, kore debljine palačinke, bez maslina, sa pečurkama u tragovima i šunkom koja pokušava da zabašuri sve ostalo. Drago mi je, doduše, što sam je naručio, jer je ceo događaj lepo ukazao na jednu od paradoksalih osobina liberalnog kapitalizma: nesposobnost da proizvede kvalitet.
Jasno je da loš kvalitet Big Pizza proizilazi iz naglavačke okrenutog sistema vrednosti, u kojem je najvažnije da se pica pojavi na vratima u roku od pola sata i da mi u kuću unese Koka-kolu, flajere, razglednice i novine sa reklamama za Jelen pivo. Orilo, gorilo, mora da stigne. Ne zbog pice, ona je razglednicama u ovoj priči isto ono što i restoran braći Soloco. Briga ideologe Big Pizze za pice. Njima je jedino bitno da ponovo naručim, opet i opet, jer liberalni kapitalizam ne interesuje ništa drugo osim rasta. A rasta k’o svaki rasta – zna jer oseća.
Žao mi je. Neće se desiti. Picerijo moja Bambola, prašćaj! 
Концепт “за пола сата или фрај” је из романа “снежни скрљ” Нила Стивенсона, из раних деведесетих, а фирма која разноси се зове Мафија. Главна парола фирме је “можда више ништа не умемо да произведемо, али умемо да испоручимо пицу на време”.
Што је отприлике тачно. Да видимо, ове недеље, један уређај који је издржао 20 минута рада након укључивања. Већ трећи нож који се распао при покушају да сечем сир. Власница старачког дома и њен муж који пушта некакве звери по авлији, звати мобилним да вам отворе кад идете у посету. Мобилни који одбија да зове јер га нисте нахранили на време. Паре од раније му не пријају, каже то је бајато.