Veća fotografija je ovde.
Na fotku sam natrčao na portalu Amusing Planet, koji ćemo pohoditi ove nedelje dok naši prijatelji fotografi ne urade svoje domaće zadatke. U priči o ovom čudnom predmetu koji se nalazi negde na severu Kolumbije, saznajemo da je to zaista kuća u potpunosti izgrađena od pečene gline i, navodno, pečena na suncu. Ovo poslednje mi je sumnjivo – da li bi tako “pečena” glina dobila takvu crvenu boju? Nisam siguran. Ali opet, ovo izgleda odgovara tvrdnji da je reč o “najvećem zemljanom loncu na svetu”: ovaj objekat je veći od bilo čega što je viđeno na simpozijumu Terra u Kikindi, za koji se zna da je najznačajnije mesto na svetu u svetu vajarskih radova od pečene zemlje. Autor ove fotografije je čeljade po imenu Myriam Mahecha, čiji maleni portfolio otkriva point’n’shoot tragaoca za nekom idejom. Možda bude nešto od nje.
I meni je bila čudna tvrdnja da je pečena na suncu. A i tvrdnja da ne koriste nikakva ojačanja, a ima dva sprata.
То са печењем на сунцу и није тако без везе. Тадашњи и тамошњи народи су имали технологију (а имају је и данас, у ствари, рецепт се очувао) за то. Није баш чиста земља него се нешто ту још замеси. Може да се нађе на Цевки.
A vrag će ga znati, to sa monumentalnim terakotama nisu čista posla…
Kao što verovatno znate, u Kikindi se preko 30 godina održava simpozijum Terra, gde se svakog leta okupi grupica vajara iz celog sveta, pa mesec dana istražuju glinu i prave razne velike i male skulpture. Većina učesnika ne vidi uživo svoje velike skulpture nakon pečenja, jer je potrebno i po nekoliko meseci da se materijal pravilno osuši, inače bi skulptura popucala u toku pečenja. U legatu Terre danas se nalazi preko 1000 tih velikih radova; svratite u Kikindu i odvešću vas tamo.
Pre dve-tri godine, razgovarao sam sa Slobodanom Kojićem, pokretačem i glavnom motornom snagom simpozijuma Terra, i izrazio mu svoje oduševljenje konceptom. Rekoh mu kako se sećam svog udžbenika likovne umetnosti i definicije terakote – skulptura od pečene gline, uglavnom veličine 15-40 cm; veće je neizvodljivo, veli udžbenik, zbog prirode materijala. Oni tamo prave monolitne komade i od dva metra. Otkud ideja, pitam ga, da se uopšte usudite da pokušate tako nešto?
I reče mi čovek da to nije originalna ideja, već da je to bio ko zna koji pokušaj po redu da se rekonstruiše nasleđe etrurske umetnosti. Elem, Etrurci su jedini znani u istoriji koji su pravili monumentalne skulpture od pečene gline — to su veličine kakve se sad viđaju na Terri. No, fora je u tome što niko živ ne zna kako je Etrurcima uspevalo da to izvedu: niko posle njih (do, eto, simpozijuma Terra) nije u tome uspeo. Postoji nekoliko hipoteza o tome šta su i kako radili, ali svaka od njih je jednako loša, jer sadrži neki sporni detalj.
Rešenja za to pitanje još nema, reče čovek. Za to vreme, mi ovde radimo i istražujemo.
Istina živa.
No, zbilja nemam odgovore na to kako je izvedena ova kuća. Da parafraziram Kojića: imam neke ideje, ali svaka od njih je podjednako loša.