U potrazi za Isusom, novoosvešćeni hrišćanin Bob Dylan je na jesen 1975. godine krenuo na veliku turneju poznatu kao Rolling Thunder Revue. Društvo su mu pravili Roger McGuinn, Joan Baez i Ramblin’ Jack Elliott, koji su poslužili za zagrevanje publike. Muzičare u pratećem bendu predvodio je T-Bone Burnett lično, a tu se nekim čudom zadesio i Bowieov gitarista Mick Ronson.
Očigledno, bilo je sakupljeno mnogo talentovanih ljudi na jednom mestu.
Koga zanima, snimci sa ove turneje osvanuli su u Dylanovom filmu Renaldo And Clara, a cela avantura je dobro dokumentovana brojnim vrlo kvalitetnim bootleg izdanjima.
Nesumnjivo je da je dobro raspoloženje trajalo tokom cele turneje, a novootkrivenu hemiju među muzičarima zabeležio je Roger McGuinn na svom, možda najboljem, solo albumu Cardiff Rose (1976). Sniman u pauzama turneje, albumom dominiraju izuzetne pesme i raspevani McGuinn ali je, zahvaljujući Ronsonovoj produkciji, pun neočekivanih aranžerskih rešenja koja, s vremena na vreme, prizivaju duh Bowiea toga vremena.
Za pesmu “Rock and Roll Time” slobodno mogu da tvrdim da je zalutala na ovaj album, jer odudara od svih ostalih. Napisali su je McGuinn, Kris Kristofferson i Bob Neuwirth, a legenda kaže da je Kristofferson pesmu posvetio gitaristi Clarenceu Whiteu (ex-Byrds) čiji se život nesrećno završio – pregazio ga je pijani vozač. U originalnoj verziji, ta pesma je izvedena kao lagana kantri tužbalica.
U Ronsonovom aranžmanu i produkciji meni ova pesma zvuči kao da je izvode legendarni The Clash, samo što oni u vreme njenog snimanja još nisu ni postojali.
Da li su je Joe Strummer & društvo ikada čuli? Da li je ova Ronsonova i McGuinnova egzibicaja imala ikakav uticaj na punk/new wave na Ostrvu?
Ne bih da nagađam. 