Veća fotografija je ovde.
Životinje je nezgodno slikati, jer dok se opasuljiš, upao si u kliše. Nezgoda je i u tome što ljubitelji životinja očekuju lepe slike, a znamo gde to vodi. Protekle subote mi beše drugi put da sam pohodio nacionalnu izložbu pasa u Kikindi (zapravo, internacionalnu, a zašto se zove onako, nemam pojma), na kojoj je bilo izloženo i ocenjeno preko 300 pasa raznih kategorija. E, tamo dajem sebi nimalo lak zadatak: da slikam portrete pasa. Bilo šta drugo mi je nezanimljivo: kada vlasnici vide nekog sa, kako to svet voli da kaže, “profesionalnim fotoaparatom” (rasprave o takvoj kvalifikaciji opreme ne vrede: prećutiš i guraš dalje), brže-bolje stanu u neku pozu, pa posle tri sekunde odluče da to ne valja, nego nameštaju psa u položaj za sudijsko ocenjivanje, pa onda zovu decu da se pridruže kadru… Horor vredan izbegavanja, pogotovo potonja rasprava o tome gde, kako i kad mogu kasnije da dobiju te slike. Umesto toga, namontiram Cevuljagu, pa kružim mestom izložbe i lovim iz busije. I da vam velim, to daje rezultate. Nije ni to bez teškoća, dakako, jer gužva je, a psi su nemirni. Ali svetu se ne može ugoditi, a ja sa daljine postižem više nego da prilazim psima. Na stranu baritonska reakcija jednog bul terijera, koji je odlučio da meni nije vreme i mesto u vreme i na mestu na kom sam se zatekao… No, dobro: moji prijatelji na fejZbuku mogu da vide šezdesetak portreta, a ovde za vas biram meni omiljenu facu. Baset je jedna od meni omiljenih rasa – ne samo zbog te ludačke face nekog ko je iznuren teškoćama življenja, već i zato što je to pas koji zalaje samo kad za to zaista ima razloga. Ne stranu održavanje: nisam planirao da nabavim psa; sticajem okolnosti, dvorište mi je već puno pasa; trenutno ih ima pet.