Svetski rekord u brojanju glasova nismo oborili, Ginis se neće ispružiti ni za gajbu piva, mlakog, crnog, jer izeš ga, oni uvek cene brzinu. Rekorde u sporoći još ne beleže, šašavi stranci.
Dakle, već negde krajem prve nedelje juna će se znati čije će stražnjice grejati stolice u skupštini, a 24. april kao da je bio juče, a noć između 24. i 25. kao da je bila sinoć. U međuvremenu, ekipe fantoma opravljaju puteve (vidi dole), dižu kule i gradove, mali fini patuljci koji sve to obave prekonoć da se mi ujutro divimo, i ako budemo zadovoljni, ostavimo im uveče čanak mleka.
Jer tako se pravi pravna država, i vladavina zakona – zaštita privatne svojine počinje tek kad se stvore uslovi.
A uslov je da smo se mi napljačkali, da imamo dovoljno vlasti i moći da se više ne isplati da plaćamo svo to obezbeđenje za baš svu svoju imovinu, nego bi sad to moglo nekako da se sredi zakonski, da se od narodnih para (ne baš od onog dela što nam je stigao u džep, nego od ostatka) finansiraju snage reda i zakona, koje će to da nam štite. Naravno, ne da štite baš svima, nešto mora da se ostavi, nema narod para za toliko.
Onda možemo i da se igramo skupštine i čega god hoćete. Ako sistem baš i ne bude svima potaman, pa eto imamo skupštinu pa ćemo srediti i to. Biće neki zakon i protiv tih kojima nije potaman, i svi srećni i zadovoljni, ili ćemo već naći koji su zakon prekršili. Pa i ako nisu, imamo svoje novine koje će ih izneti na glas kao da jesu. Jesu li sad svi srećni i zadovoljni? E, takve vas volim.
Savet Alana Forda:
Ili sam izaberi svoje saradnike ili se prepusti stihiji. Nemoj posle okolo da pričaš kako su te nasamarili, jer možda ni ti nisi nekome po volji. Ovaj savet je besplatan, ali samo ako ste član granskog sindikata i redovno ste izmirivali obaveze plaćanja članarine.
Kad smo već kod stripova, jednog od samuraja… pa nije baš noćima, ali ipak progoni ideja da od volšebnih fotografija Olivere Radmanović napravi strip. Dotični, svakako, o stripu zna isto kao i većina: da ga čita, što ga ne sprečava da sanjari. Recimo:
Dešava se retko, ali se dešava suberzivno ponašanje u velikim medijima. Recimo:
Nego, za gospodu iz vlasti, prethodnih, sadašnjih ili budućih, daje se na znanje. Mada deluje kao da smo teški moroni (videti iz priloženog – izabrali smo vas, bolji dokaz ne treba), ipak se ne zakopčavamo na leđa. Ti vaši tzv. javni radovi koje pripisujete sebi u zaslugu, jer ste kao odrešili kesu – to mačku o rep, kesa je naša, to su naši novci, a vi samo imate ovlašćenje da isplaćujete iz te kese. Kad objavite da je asfaltirana ta i ta ulica, objavite da je asfaltirana samo do prvog ćoška, a ostala tri ko zna kad – evo, već ste preskočili jedne izbore a da je se niste setili. I kad otpočinjete radove pred izbore, aman krenite na vreme, jer grozno izgleda kad vam kišurina napuni jarkove gde je trebalo da bude kišna kanalizacija, i to na dan izbora.
A i ono što zakrpite, aman zakrpite jednom kako treba, inače izgledate kao u onoj programerskoj, gde “nikad nema vremena da se uradi kako treba, ali uvek ima vremena da se uradi dvaput” – samo umesto “vremena” treba da stoji “novaca”. Tačnije, “naših novaca”.
Za domaći, da prevedete reč “kontraproduktivno” sa engrpskog na srpski, sa razumevanjem. Priznaje se i ako upotrebite “ćar” i “vajdu”.
Dilema nikada aktuelnija – šta da radimo kada se nema za koga glasati – dobila je bizarno, sasvim jednokratno rešenje.
Čitaocima Suštine Pasijansa svakako ne treba posebno predstavljati zlatni presek. Mesta na kojima ga možemo naći do skora su plenila ljudska srce i duše. E pa i toj smo tradiciji ovih dana videli leđa:
Ako mislite da smo mi manje od zareza na geopolitičkoj karti sveta, varate se. Mi brišemo stare i pišemo nove države. Kud nestadoše Portugalija, Liban, Jermenija? Pojela maca. Zamenili smo ih, na brzinu, ofrlje i fušerski, nekakvim Lebanonom, Portugalom i Armenijom, i niko nije ni trepnuo. A vi razmislite ko bi mogao da bude sledeći.
A? I treba da nas se boje! Sve te strane zemlje, to inostranstvo, ne da ne znaju kako se zovu, nego imaju još manje pojma nego mi kako će sutra da se zovu.
Velimir Živojinović je otišao, ali mi smo ostali. Bilo je smešno prevoditi Rane? E pa, zakukala je i naša majka.
Vic o ispadanju sapuna u zatvorskom kupatilu slušamo već dobrih 40 godina, a mora da je i mnogo stariji.
Za sve to vreme, nikom nije palo na pamet da čučne.
Ovo je poslednja stranica zamišljenog stripa. Nema hepienda? Pa vama je čaša stalno poluprazna…
Nedelja je, dosta je budala. Evo malo humora u obliku ideje kako bi The Frajle, za promenu, mogle da budu interesantne:
Prijatan nedeljski ručak vam želimo. Od prvomajskih ćevapa, spremanih za nesuđeno tadašnje izdanje utovara, ostala je samo ova fotka. Bilo nam je lepo, koje i vama želimo.
