Ako mislite da neko radi nešto teško, i skoro nemoguće…
…setite se svih onih prilika kad ste bili u prilici (šic!) da radite nešto još nemogućnije. Nešto što se da porediti sa sviranjem kontrabasa u telefonskoj kabini rukama vezanim iza leđa. I šta vam fali, bili ste junak tog dana, spasli ste svet bar tih pet minuta (dok vas nisu zaboravili), pa do sledeće bitke.
Nego, setite se kako svet baš tog dana nije imao razumevanja za vaše muke. Kako nisu bili ni toliko uviđavni da svu krivicu za brljotke svale na vašeg pomoćnika, čuj pomoćnika, malog od palube, koji je inače kompletan idiot i koji je ladno tražio zamašan procenat da bi se podmetnuo da na njega izruče lavor sa prljavom vodom a ne na vas. Nego se sve nešto nećkaju, pokušavaju da vas podsete da ste vi dovukli tog malog na palubu.
Glavu gore, to vas se ne dotiče! Spašćete vi svet još deset puta, ma čuj svet, celu našu galaksiju i bar još dve tri komšijske, a ako vas se taj svemir ne seti za dan bezbednosti, tim gore po svet. Umećete vi da smislite od čega bi ih još valjalo spasavati, nezahvalnike jedne/nijedne/nikakve. Junačkom poslu nikad kraja.
Savet Alana Forda:
Ili najzad shvati plemenitost pobuda telefonskih promotera ili prestani da dižeš slušalicu. Nemoj da hodaš svetom pričajući kako te smaraju, jer su te pobedili kako god okreneš. Za slušanje ovog saveta dobićete besplatan poklon, samo treba da se pojavite u restoranu “Pohovani maslačak i aspartam-vodica” na promociji naših proizvoda u petak u 16:30, poziv važi za dve osobe, hvala.
Primetili smo da dosad nismo imali godinu u naslovu utovara. Pa onda kad rndaljka nanese, nikad ne znamo koliko je bajato (ital. sbagliato) ono što bi se otvorilo. Evo, nije kasno, počinjemo od danas. Onih nekoliko iz prethodnih godina će uskoro da budu u manjini.
Kumulativni efekat ćemo izmeriti kad merenju kumulativnih efekata dođe vreme.
A sad ima da se kupi i nekakav lovački hleb. Poznajemo nekoliko lovaca, i čuli smo dosta njihovih priča (“…izbrojali posle, pedeset šest piva, burazeru!”), i stvari koje ne vole da pričaju (“to kad moramo da upucavamo pse lutalice, to nikad u svom selu, pa pojeli bi nas”), al’ nikad nisu odali tajnu da peku hleb. Niko ne zna gde su im furune.
Ili je to samo pekarska ujdurma, neko smislio recept pa nije umeo da ga kr… imenuje nego izmislio da je lovački. Podržavamo ideju, i predlažemo da otvori i kafanu gde bi se služili molerski burek, bibliotekarska ćulbastija, odžačarska šampita, klot pasulj kontrolora letenja (pod hitno nabaviti prisvojni pridev!), bankarska lažna sarma (kupus zamotan u kupus), blagajnička lazanja, kladioničarska kavurma, kujundžijska paradajz čorba, stolarske nogice u saftu, vulkanizerske viršle, političarski škembići, glodaličarski ražnjići, dželatska vešalica, kožarske tufahije, tesarska krilca na žaru, lopovska boranija… Umećete dalje sami.
Dolazi Stiglo je (polovina juna, ljudi moji!) lepo vreme. Bicikli su, kažu neki, rešenje. Ali krizi kraja nema. Otkazuje jedna po jedna brzina. Kočnice se troše, a kontre ni od korova. Ne, dame i gospodo, rešenje je mnogo očiglednije:
A počelo je i Evropsko prvenstvo u fudbalu. Slabo šta je ostalo za pravi muški razgovor: slika je digitalno perfektna, teren je potkresan grickalicom za dlačice iz nosa, svi fudbaleri umeju da igraju fudbal (u dobru ili u zlu, mi se sećamo Ilije Najdoskog), komentator ume da izgovara francuska imena (Deschamps, ergo Dešam, blago nama), kiša ne sme pasti dok se peva Marseljeza. Sve što čoveku ostaje da ne bi umro od dosade jesu lucidne dosetke na temu bizarnih prezimena. U to ime, Suština Pasijansa ne sumnja da će pre ili kasnije, nekad i nekome, svoje pravo lice pokazati rumunski igrač Koban.
Koliko da se zna da ono sa prekrštavanjem (ili kako već to ateisti zovu, preimenovanjem) zemalja nije stalo. Avganistan je mrtav, živeo Afganistan. Nezgodno je, međutim, skretati pažnju izvođačima radova na ovom slučaju, čuli smo da su skloni kafzi.
A u upravo smišljenoj rubrici “poslednji voz”, u kojoj ćemo da vam drsko saopštavamo kopirajterske sadržaje koje je ceo svet već video, a baš vi, eto, niste jer ste bili zauzeti poslom cele nedelje, ispaljujemo vam nešto čime se cela lokalna veb-zajednica nešto kao ponosi jer je proizvođač akcione kamerice rekao da je stvar baš naj-naj-naj na svetu.
Svecko a naše, što bi rekli u Tangvaju°.
Priznajemo: dobro je, zanimljivo i lepo, veštine nije falilo ni kod aktera ni kod snimatelja. Ono jes’: ne znamo kakve koristi od toga ima osim što smo malo podebljali utovar i stotini vas izmamili dražesni uzdah “O, NE! ZAR I VI!!!”, ali nema veze: važno da se Dunavskom ulicom u Novom Sadu (i setite se, molim: ne DUnavska, nego duNAVska, kratkouzlazno na drugom slogu) širi radost stvaranja multikulturalnosti evropskih razmera.
Jedino ne možemo da podržimo taj nju-ejdž muzak za liftove.
_________
° Da, znamo. Važno da ste se navukli na fusnotu. Ergo, jedan nula za nas.
Suština Pasijansa oštro gleda građanski pokret Dosta je bilo i ne peca se na udicu ama nikako:
Tekst za čitanje i razmišljanje ove nedelje piše strašni Aleksej Kišjuhas, ovogodišnji dobitnik nagrade Staša Marinković, čime se ova nagrada, posle dvogodišnjeg planinarenja po bespućima gluposti, konačno vratila kući:
Prebrojavanje žrtava je opasan i maliciozan sport kojim se bave jedino podlaci, a odmazda i osveta nemaju moralnog opravdanja. Ali ovo nije kvarna “A šta su oni nama (ili drugima) radili?” logika za koju imamo toliko razumevanja na ovim prostorima. Već jednostavna činjenica koju pred izazovima rehabilitacija, relativizacija i istorijskih revizija valja uporno ponavljati – ne postoje žrtve antifašizma.
Poznate svetske “Verovali ili ne” rubrike popisuju razne zakonske odredbe zaostale iz nekih boljih ranijih vremena. Tako ima gradova u kojima je strogo zabranjeno devojku “voditi” trotoarom bliže ulici. To povodom incidentnog prolaska konjske zaprege koja će izabranicu srca poprskati mešavinom vode i zemlje, u narodu poznatu kao blato. Ostaje nejasno kako izgleda kažnjavanje prekršaja. E pa, sličan upozoravajući slučaj se desio u Nišu:
Dakle, ko je zadužen za kažnjavanje? Lokalni rabin?
A u rubrici “tražimo najlepše mesto na svetu” kome smo zametnuli redni broj (jer gde je nered, tu reda ne mož’ da bude), prilažemo kućni studio jednog iz Mineapolisa, kažu da njemu više ne treba:
Rekli smo “rabin” a ne “rubin”, nismo u Kruševcu (osim čitalaca koji su možda baš tamo dok ovo čitaju, oni nek se vrate svom vinjaku). (dobro, de, važi i za one koji su špiritualno uz vinjak)
Suština Pasijansa se ograđuje od ovog slučaja:
Studija slučaja:
Dobro de, znamo da je ovo obrazovni mini-film prilagođen potrebama Potkontinenta. Poenta je uvek ista: krađa traje samo dok ima šta da se ukrade; dakle, pokažite malo strpljenja, jer prestaće.
Nego se pitamo: kako bi, recimo, izgledali scenario i režija odgovarajućeg obrazovnog video sadržaja u zemljici Srbiji? Recimo, ono kad penzioneru posle plaćanja svih dažbina ostane 950 dinara za život do sledeće penzije… Ili ono kad… Da ne dužimo, nedelja je, a nedeljom radi samo On – ne zato što voli, nego da on ne radi, mediji ne bi imali o čemu da pišu vikendom.
Kad smo rekli da upoznavanje sveta može da vodi i preko tanjira, nismo mislili da se tu odričemo bilo čega svog, treba i to znati, jer – s čim ćete pred Miloša?
Fotka je ovog puta samo napola prigodna, ovo se jede za večeru, a ako bude za ručak, to sigurno nije u nedelju. Ovo je popara a la Samuraj, pravi se kad ostane starog hleba, okrajaka od slanine i ostalog suhomesnatog, da se ne baci. Sir je tu uglavnom da pokrije žumance da ga mikrotalasi ne skuvaju utvrdo pre nego što se belance zabeli.
I ne tražite recept na mreži, nema. Gugao misli da je popara ono što i vi mislite. Možda bi ovo trebalo nekako drugačije krs zvati?
Prijatan ručak vam želimo.