Nešto kao veliki jendeci.
Veća fotografija je ovde.
Izgrađena na mnoštvu malenih ostrva u laguni, Venecija ima uske ulice (u jednoj sam uspeo da dohvatim suprotne zidove laktovima) i 177 vodenih kanala i oko 380 mostova raznih veličina. Ti kanali su žila kucavica grada: ako izuzmemo kanal Grande, kojim se kreću i veći brodovi, ti mali kanali su rešenje za transport robe kroz grad. Jer – u Veneciji nema automobila; snalazite se vodom.
Nije nam bilo mrsko da u nekoliko prilika prođemo kroz neke prolaze između zgrada i izbijemo na najmanje vodene puteve. Ovo je jedna od mnogih fotki koje sam tada načinio, sasvim reprezentativna – dovoljno obična da pokaže suštinu i dovoljno ekskluzivna da pokaže posebnost. Kao što biste u nekoj običnoj ulici većeg grada naišli na niz parkiranih automobila čiji vlasnici žive u okolnim kućama, tako ovde vidite čamce.
Neke “vodene ulice” su veće, poput ove na sledećoj slici. Zgrade u njima uobičajeno imaju vrata ka vodi, mada sve one imaju i klasičan prilaz iz ulice na suprotnoj strani.
Inače, plovidba doprinosi eroziji podvodnih temelja i zato je brzina plovila ograničena u zavisnosti od veličine kanala i tipa plovila. U najmanjim kanalima, brzina je ograničena na 5 km/h. U kanalu Grande brzina brodova može da bude do 8 km/h, dok u otvorenijim područjima, kao što su trase ka ostrvima Murano, Burano i Lido, dozvoljeno je ploviti brzinom od 11 km/h.
Normalno je da budete iznenađeni slikama koje vidite svojim očima, bez obzira na to što ste na put sa sobom poneli i spoznaju o tome da grad već vekovima živi na vodi, u veoma doslovnom smislu te reči. I drugi gradovi sa kanalima su dobili epitet “severne Venecije” (Sankt Peterburg) ili “zapadne Venecije” (Amsterdam). Ta dva grada nisam bio u prilici da vidim (na spisku su oba), ali nešto sumnjam da je to uporedivo. U Veneciji je suština u tome da druge opcije prevoza, prosto, nema. Ma, ni bicikl. Nema mesta, ljudi moji.
No, gradski prevoz je efikasan. A to me dovodi do sledeće teme…