Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…
Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…
Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.
Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.
Како сад новајлија кад већ 4-5 година обрађујем сировину? Е па моја Светлокомора 4 не препознаје формат канона 70Д, и у мајкрософтаном маниру каже само да тај формат није подржан, а не и шта треба да радим. А пошто сам пре месец и нешто прешао на Линукс, а Прозоре држим у виртуелном кавезу, треба фотке да дотурам Свелокомори кроз неки прорез у том кавезу, и приде да то протурим кроз неко моје програмче које преименује фајлове (оно “img_” постаје ознака из које фоткалице је, додајем датум и време јер ће се то изгубити у обради, те трпам то у фасциклу названу по датуму), па кад обрадим то све треба да га вратим у Линукс јер тамо имам више места и тамо ми је архива. Да не компликујем себи живот, скинем Сирово Лечење, и кренем да учим, а Светлокомору баталим. У тренутку кад ово пишем већ сам обрадио цео овај дугачки викенд, и ваљда ће се приметити неки напредак. Но, нећемо о софтверу, јелда.
Чим се сиђе мало ниже од врха, престају четинари и почиње опет она питомина, програмерска бања за очи итд. Нек је разгледница, нек је кичасто, мом оку прија и уопште се нисам нервирао што она лампица упорно тврди да сваки час могу да останем без бензина.
Уосталом, низбрдо је, не троши много, ма једва да срче на сламчицу. И тако у неком тренутку стигнемо до горњег краја облака. Кад сам спазио призор, одмах сам уочио да имам места да се паркирам, и штрикнуо серију.
Одатле смо се возили кроз маглу. Мада, није то она равничарска, која полегне по земљи па се једва види две црте на путу; ово је више јако низак облак и не смета вожњи. Осим што нервира она лампица, и ово годи очима. Лепо зелено, и тек понеко лишће почиње да мења боју. Мора да ће за пар недеља ово бити скроз шарено.
Једна друга лампица почиње да одвлачи пажњу: већ је прошло девет, а ми још нисмо попили кафу! Пролазимо неколико села док не спазимо…