Е, да, треба да прикажем фотку. Има ту више начина – да је поставим као позадинску на онај образац, или да је поставим као засебан објекат на њ, или да је префарбам преко њега. Хмм..
Пробао сам прво ово треће. И радило је, док је радило, а онда су почеле да натрчавају фотке са којима није радило. Јер, сваки крштен програм за приказивање фотки (укључујући и овај који користите док ово читате) мора да има неки начин да изађе на крај са лошим фоткама. То крштавање је било повуци-потегни, и ваљда тек пети начин је радио тако да 1) прикаже сваку фотку, 2) не закуца машину, 3) не закуца екраноспаситеља, 4) уредно врати меморију кад му више не треба (прешао са веће фотке на мању), 5) уме да се снађе са лошим фоткама и 6) издржи тако три дана и још увек ради. На крају је испала нека варијанта оног засебног објекта.
Е сад шта је лоша фотка? За оштрину и остало је јасно, за умјетнички дојам се пита Милка Бабовић или сам гледалац, али у овој прилици лоша је фотка која не може да се прикаже. Да ли у заглављу пише нека будалаштина, нпр ширина неколико милиона или само 4 пиксела, или заглавља ни нема, или је фајл од нула бајтова… свашта је могуће.
Ово десно није фотка са грешком. Види ли се? Види се. Дакле фотка је добра. То што ми очекујемо да ће ту да се види лице, а уместо тога видимо ову салату (због лоше везе и скајпетовог сналажења у тој прилици), то значи да нам се фотка не свиђа, није испала како мислимо да треба, али она није фотка са оном грешком. Оном због које не може да се прикаже. То сам решио тако да га не решавам: ако не може сад да се прикаже, неће моћи никад, дакле бриши тај слог и довуци неку другу фотку на екран.
Други, лакши део тог приказивања је била величина фотке. Јер их има разних, од првих дигиталних радова у невероватној густини од 240х320 пиксела, па до данашњих 4000х5600 или тако нешто. И приде, неки аутокрпови који се омакну до 20000 водорано. То све треба да стане на пун екран, који му дође оквир.
Кад се урамљује слика, прво имате слику па бирате рам. Овде мора обратно, имате рам задате величине (не зна се унапред, откуд знам шта од монитора може да буде уштекано) у који треба угурати слику, која је, срећом, растегљива и стишљива. Како је сместити? Има и ту шурнаест метода: 1) да стане тачно у монитор, размера није битна (као ове рибизле). Добије се растегљено овако или онако, сви дебели или сви мршави, нема кругова, сад се носе елипсе. Снимљено за синемаскоп а приказује се без оног ваљкастог сочива за ширење па је збијено, или за нормалан а приказује се са тим сочивом.
Постоје и варијанте које чувају размеру, нпр 2) развуци размерно док не додирне оквир – што значи да ће део оквира остати непопуњен, нешто црног горе и доле или са страна. И 3) развлачи док не попуни, а шта буде штрчало ван није битно. Све сте ово видели на тевеу, бар неки филм није у истој размери као ваш екран, па или имате збијено/растегљено или нешто црног оквира (лево) или нешто одсечено (десно). Изабрао сам 2.
Остале радње, око којих сам се патио наредне две године, кад ми дојади да га гледам онаквог:
- додао сам један ред испод слике да ми прикаже која је фотка, где се налази и који пут се приказује. Шта ће ми то? Па да пратим рндалицу, да није стекла душу, да не буде да ми онај највећи аутокрп опет показује 40 пута а неке друге фотке никад… И ако ми нанесе неку заборављену фотку, ако за тих 8 секунди стигнем да прочитам где је, па можда и запамтим, па то буде за “Једна од пре”…
- још једном потрага за десним монитором, јер сам заменио леви па је већи него пре (“мећи цибзар, коњу!” рекох си у себи)
- да одмах прикаже свуд по једну а не да чека часовник, људи чекају да почне, данас су 4 секунде чекања довољне да се публика разиђе
- да не рачуна размеру одмах, ни тек на прво приказивање, него да након сваке приказане потражи још четири необрачунате па да их срачуна, онако тихо све по ладу да га не познаду
- да има мали конфиг (нормалан свет би рекао “конфигурациони”) фајл где ће да пише где му је фасцикла са фоткама
- да игнорише фотке са мање од пола мегапиксела, грозно изгледају на великом монитору
- чека да притиснем неки тастер, па ако је то онај “иди бегај” (ESC) да изађе
- дао сам му форе 24 уместо 5 секунди да чита фасцикле, јер су сад фотке на мрежном диску па то иде доста спорије, умео је да стигне до 2003. па крене испочетка
Наравно, пишући ово нашао сам још пет ствари које бих хтео да урадим – например, како то уме онај Пенџеријев, да вратим претходну фотку кад притиснем стрелицу улево, или да пређем на следећу стрелицом надесно. И остала је једна ствар коју сам замало урадио, али… (ако ово није вешалица литица (cliff hanger) за последњи наставак, онда не знам шта је).