“Niko nije prorok u svom selu” je rečenica koju smo skloni da pripisujemo našim narodnim mudrovanjima. Mali broj nas zna da ova rečenica ima poslovični status u mnogim jezicima, a odnosi se na Isusa iz Nazareta kome se pripisuje, sa manjim ili većim varijacijama, u svim jevanđeljima. Navodno, bila je upućena ljudima iz njegovog rodnog mesta jer ga nisu priznavali kao proroka.
Današnjim muzičarima, a neki od njih i jesu u neku ruku proroci, često se dešava da uspeh postignu tamo gde ga ne očekuju.
Immaculate Fools je britanska grupa koja mi je privukla pažnju istoimenim singlom iz 1984. Pesma je početkom naredne godine počela da se pušta na radiju. Bila je vešto smišljena (imati i ponešto izgubiti kako život protiče, bez mogućnosti da se on potpuno kontroliše), grupa je dobro zvučala i plasirala se oko 50. mesta britanske liste. Nije bila tipična za to vreme jer je umesto muzike za igru nudila celtic folk rock u kom dominiraju akustični instrumenti, pa je podsećala na grupu The Waterboys, što je dodatni kompliment. Po izlasku debitantskog albuma Hearts of Fortune (1985) pokazalo se da imaju veliki potencijal, a praktično celu godinu su proveli na turnejama otvarajući koncerte za mnoga velika imena (Bob Dylan, Iggy Pop, Simple Minds, The Stranglers, The Rolling Stones).
No, Britanci su ih potpuno ignorisali.
Više uspeha su imali u Nemačkoj i okolnim zemljama, a Španija ih je naprosto obožavala jer se nisu skidali sa malih ekrana. Zato nije ni čudno što je vođa grupe i glavni autor pesama Kevin Weatherill predložio da se presele u južnije krajeve, što su i učinili.
Neko vreme je stvar odlično funkcionisala, ali je postalo očito da na taj način grupa ne može da funkcioniše, pa su 1997. prestali sa radom. Harizmatični Weatherill je 2015. ponovo okupio grupu sa potpuno novim članovima, a dokle će ova avantura da traje, tek treba da se vidi.
Za razliku od njima srodnih The Waterboysa, koji su iz rodne Škotske uspeli da naprave svetsku karijeru, Immaculate Fools su se, pogrešnim potezima, poneli kao klasične budale.