Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.
Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.
(велика)
Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.
Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.
Примећујемо, наравно, тројицу индивидуалиста који се не мире са затеченим стањем ствари. Можда су покушали да размрдају кућни савет па одустали, или су унапред дигли руке од ћорава посла. И узели ствар (четку) у своје руке. Онај жути у позадини се држао типично банатске боје шне нокли; онај средњи је озеленео само оно што је могао да дохвати стојећи на стреји, а шампион у епицентру фотке је дошао до тачног закључка да се неће никако уклопити у остатак фасаде. Јер, једини начин да се уклопи је да не дира ништа патину.
Е па ако не може да се уклопи, онда нек бар штрчи људски. Ускурац, ко бегечка нана. Да није тако, не би било ни ове фотке. Сивила сам се нафоткао по САДу, ово подсећање на наше пређашње сивило, оно што се вукло до средине шездесетих, ми не би ушло у кадар. Овако, свака част мајсторе, треба имати четку петљу!
Ако сте на вишим спратовима, требају вам и подугачке мердевине, или цела скела. Није лако бити локалпатриота на вишим нивоима игре.
Komentari su onemogućeni.