Zid

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.

Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.

Kombinujući rock, elemente klasike i jazza, momci iz Kansasa su uspeli da stvore potpuno jedinstven i prepoznatljiv zvuk. Rezultat je, možda, malo više nabildovan za moj ukus, ali grupi se ne mogu osporiti kvalitet, kreativnost i sviračko umeće. Uostalom, njihove najpoznatije pesme poput “Dust in the Wind” i “Carry On My Wayward Son” i danas se često čuju sa talasa radio stanica.

Pod utiskom impresivnog i bogatog zvuka koji razvaljuje uši, često smo skloni da ignorišemo ono o čemu Kansas peva. Na uvodnu pesmu albuma Leftoverture (1976) “Carry On My Wayward Son” nadovezuje se “The Wall“. To je jedna od njihovih najboljih pesama, ali ima tu nesreću da je u senci prethodne, jer treba malo vremena da se stvari slegnu, pa poenta može lako da promakne.

I’m woven in a fantasy
I can’t believe the things I see
The path that I have chosen now has led me to a wall
And with each passing day I feel a little more like something dear was lost
It rises now before me, a dark and silent barrier between
All I am and all that I would ever want to be
It’s just a travesty, towering, marking off the boundaries
My spirit would erase

Gold and diamonds cast a spell
it’s not for me to know it well
The treasures that I seek are waiting on the other side
There’s more that I can measure in the treasure of the love that I can find
And though it’s always been with me
I must tear down the wall let it be
All I am, and all that I was ever meant to be, in harmony
Shining true and smiling back at all who wait to cross
There is no loss

Kerry Livgren se u pesmi malo poigrao sa simbolikom koja je svima nama jasna. Mi smo na životnom putovanju i s vremena na vreme nailazimo na prepreke. Imamo različite izbore – možemo ga zaobići, preskočiti ili prokopati tunel i proći ispod njega, pokušati da ga probijemo… Ili da nas on zaustavi, okrenemo se i vratimo nazad… U svakom slučaju, samo njegovo postojanje nas primorava da donesemo odluku. Bilo kakvu.

Za naratora, zid je prepreka koja blokira njegove želje i nade i on žudi za onim što se nalazi iza njega. Metaforički, možda i za spoznaju duhovne suštine… Ali to nikada nećemo saznati, kao i mnogo puta do sada.

U mom slučaju, nema dileme. I dalje se držim maksime Keep walking.