Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.
Steve Hackett je došao u Genesis kao veoma mlad, ali izrazito talentovan gitarist kome klasični pristup u sviranju nije bio stran, što je veoma odgovaralo senzibilitetu grupe u to vreme. Na tom mestu je zamenio Anthonyja Phillipsa, odličnog gitaristu koji patio od slabog zdravlja i neprekidne treme, što nije išlo lako sa sve većim brojem koncerata koje je grupa održavala. Hackettovo učešće na Genesis albumima tog vremena je krucijalno (Nursery Cryme (1971), Foxtrot (1972), Selling England by the Pound (1973)…), a neki od pasaža i solo deonica idu u red najboljih u britanskom progresivnom rocku (“The Musical Box“, “Supper’s Ready“, “The Cinema Show“; a onaj solo u “Firth of Fifth” smatram najboljim pojedinačnim gitarskim solom u prog rocku uopšte). Štaviše, Steve Hackett je ostavio gitarističkom svetu i neke zanimljive tehnike u nasleđe; prvo je fantastični legatto zvuk koji se formira u gitari, a ne u pedalama i zato perfektno klonira violončelo, što je ostao njegov zaštitni znak do dana današnjeg. A drugo: odavno je došlo vreme da svet najzad sazna da Eddie Van Halen onu legendarnu tapping tehniku nije sam smislio, nego ju je ubrao od Stevea Hacketta, sa dobrog mesta ispred pozornice na koncertu Genesisa, negde u vreme albuma Foxtrot. Istina, radili su to neki drugi i nešto ranije, ali Hackett je to verovatno prvi uradio u Engleskoj, a to nije mala stvar.
Međutim, da li zbog sopstvene tihe prirode ili zbog večitog držanja u drugom redu (Hackett je skoro celu karijeru u grupi proveo na plati, a ne na deljenju profita), pojavile su se pukotine u bendu. Početak kraja se desio kada je grupa odbacila pesmu “Shadow of the Hierophant“, koju je preliminarno već snimila za Foxtrot (čak, Mike Rutherford je koautor pesme), jer tobože zbog dužine nije mogla da se uklopi u koncept albuma. Usledio je album The Lamb Lies Down on Broadway (1974), u svakom pogledu složen konceptualni rad u kojem je lični autorski pečat Petera Gabriela potisnuo sve ostale članove benda. Hackett je govorio da nikad nije uspeo da se identifikuje sa tim materijalom, pa čak i da je tad zamalo zbog toga napustio bend. Dešava se još gomila loših trenutaka: posle izlaska albuma The Lamb… Gabriel napušta grupu, Hackett loše podnosi stres nakon razvoda kratkog braka; još mu se dešava peh kada je usred američke turneje skršio vinsku čašu u ruci i ozbiljno povredio šaku, što je dovelo do odlaganja nekoliko koncerata.
U izlasku iz svog tog mučnog perioda, Hackett odlučuje da prikupi autorski materijal kojim je raspolagao i objavi solo album. Genesis je svakako objavio pauzu zbog prestrojavanja, a Hackettove prethodne frustracije su prepoznate, pa su ostala trojica na taj plan gledala blagonaklono. Štaviše, Phil Collins i Rutherford su aktivno pomogli da Voyage of the Acolyte (1975) dobije svoj konačni oblik. Tony Banks je posle pričao da sadržaj na albumu ne bi mogao da doprinese grupi Genesis, ali o valjanosti te teze bi moglo da se raspravlja. Kako god, album je primljen odlično, Hackett je prepoznat kao autorski i izvođački relevantna ličnost, i delovalo je da se sve vraća u normalu.
Pauza je prijala svima, očigledno: 1976. Genesis objavljuje dva albuma. No, u novoj konstelaciji stvari ne bivaju bolje za Hacketta. Polako ali sigurno, stvar se zateže na planu stila koji grupa treba da razvije i, naročito, po pitanju autorskog doprinosa. Nastaje mučna atmosfera “trojica protiv jednog” i na promociji živog albuma Seconds Out (1977), koji je trebalo da dokaže svetu kako je Genesis relevantan na sceni i u novim okolnostima, bez Gabriela, objavljeno je da Hackett više nije član grupe.
U nedavnom video-obraćanju upravo posvećenom obeležavanju četiri decenije od albuma Please Don’t Touch, Steve Hackett se priseća tog vremena i kaže kako nije mogao da podnese pomisao da njegove pesme ostaju mrtvorođene za bend. Razlike su prevagnule i do tog razlaza je došlo u ne baš prijatnim okolnostima.
Kao što rekoh, ovo beše trenutak “biti ili ne biti” za Hacketta. Dobra reputacija među fanovima je lepa stvar, ali kako ono reče recenzent na allmusic: Steve Hackett je previše ekscentričan Englez koji nema nameru da povlađuje komercijalnim ukusima. No, negde je trebalo povući crtu, a velika želja da pokaže svoju (i dan danas jedinstvenu) širinu u razumevanju muzike raznih podneblja završilo je neobičnim, izrazito eklektičnim albumom koji se može opisati kao čudan spoj progresivnog rocka i lakih tema na granici popa. Bio je to veoma različit sadržaj od pretežno instrumentalnog, vrlo konvergentnog prvenca u udobnoj zoni virtuozne progresive. Da bi obezbedio lako prihvatanje, Hackett je uradio pametnu stvar: doveo je troje odličnih pevača, a izuzeo je svoj mršavi glas iz prvog plana (ako dobro pamtim, njegov je samo glas u pesmi “Carry On Up the Vicarage“, računajući i onaj izmenjeni glas gnoma na početku). Pevačku ulogu su dobili: Richie Havens (dve pesme), legendarni folk-rock pevač koji je prvi izašao pred svu onu masu na festivalu Woodstock 1969. godine i podigao je na noge; Steve Walsh (dve pesme), pevač grupe Kansas, u tom času na vrhuncu karijere; i Randy Crawford (jedna pesma), u tom trenutku perspektivna zvezda u usponu, koja je kao Amerikanka hrabro stupila na britansko tle i rešila da uspe baš tu.
Krajnji rezultat je teško tumačiti, jer postoje različiti konteksti u kojima je to tumačenje moguće. Kad gledam album kao celinu, ličnog sam mišljenja da nije reč o velikom dostignuću, ali znam da se neki moji bliski prijatelji neće složiti sa tim; no, to je tako i drugačije neće biti. Umesto toga, album posmatram kao kolekciju pojedinačnih pesama koje samostalno opstaju; neke od njih su i danas u redovnom repertoaru na Hackettovim koncertima. Postoji neka ideja u aranžmanu koja čuva jedinstvenost celine i to je dovoljno. Poenta je postignuta: Steve Hackett je najzad prepoznat pred širokom publikom kao autorski relevantna ličnost koju treba posmatrati kao entitet različit od grupe Genesis. To je bio najteži i najvažniji zadatak koji je album morao da ispuni i u tom pogledu je bio uspešan. Više od toga, ako ćemo iskreno, ne treba tražiti od Hacketta. Njegov autorski i izvođački integritet je besprekoran, traje i danas: mnogo više volim svu tu muziku nego da smo od njega imali jedan ili dva veličanstvena albuma posle kojih bio pao u zaborav ili se pretvorio u sopstvenu lakrdiju.
Prelepa minijatura “How Can I?“, koju danas slušamo, navodno je Hackettov odgovor na pesmu “Solsbury Hill“, akustični pesmičuljak sa prvog solo albuma Petera Gabriela, objavljenog godinu dana ranije. To na prvi pogled nije baš najjasnije, pogotovo zbog različite atmosfere dve pesme. No, valja znati čemu su te slike posvećene: “Solsbury Hill” u sebi krije sliku razloga Gabrielovog odlaska iz benda. U tom pogledu, izvesno je lakše razumeti i atmosferu Hackettove pesme i sledeće stihove:
See the garden grows and it grows nobody else knows
And you can wear just any old thing
The show can begin
I’m falling asleep to dream
No more hills to climb it seems
Money won’t help you to win a new look at things
Možda je ovo dovoljno da bismo razumeli sa kolikim dostojanstvom je Steve Hackett podneo sve čemu je bio izložen za šest godina rada u grupi Genesis. U tom svetlu, umerenost njegove ličnosti je blagodatna, jer “no more hills to climb” se pretvorilo u mnoge osvojene vrhunce tokom četrdeset godina fantastične solo karijere.
Možda se Hackett tih godina pitao kako bi mogao dalje. A kako bi on to drugačije, velim ja, ne nudeći lakonski odgovor, već nalazeći za shodno da stanem na njegovu stranu kad god je to moguće.