Udarilo lepo vreme, pa i nama lepo. Ajd’ što mi što živimo u kućama možemo da uštedimo neku paru jer manje krljamo grejanje, nego je, brate mili, logistika svakodnevice mnogo jednostavnija. Nema čišćenja snega, nema klizavih trotoara, nema neprijatnih iznenađenja tokom vožnje.
Ne opuštajte se: ova zima nije rekla svoje poslednje. Izvesno nam sleduje još jedan talas ružnog zimskog vremena. Pazite naročito na led pod snegom na stepeništima i onaj na putevima, kad ste za volanom. Preko preče, naokolo bliže.
I pamet u glavu.
Boogie krljačina koju danas slušate koristi “led na autoputu” kao stilsku figuru za razne klizave situacije u životu, naročito u odnosima između ljudi. Kada se sam oklizneš o životne okolnosti i slupaš, stvar je uporediva sa sličnom pojavom u doslovnom okliznuću: velika šteta će sigurno nastati, a budi srećan ako to bude jedina posledica. Svetom danas hoda mnogo polupanih ljudi koji se nikad nisu oporavili o životna okliznuća. Mudrost koja se stiče nevoljom uvek je bolna, dakle skupa, ali predstavlja retku korist od takve situacije.
– * –
Autor pesme “Ice on the Highway” je jedan od najoriginalnijih gitarista i autora sa britanske muzičke scene sedamdesetih. Wilko Johnson je započeo muzičku karijeru u bendu Dr. Feelgood, smatrajući da je jedna pretrpljena školska godina bila dovoljna da shvati da nije građen za nastavnika književnosti. Iz benda u kojem je bio najmarkantnija ličnost u svakom pogledu otisnuo se posle četiri albuma. Razlozi za razilazak su objašnjeni različito, zavisno od toga sa kojom stranom razgovarate o tome. No, stvar je svakako u tome da je razlaz bio neminovan, jer kreativna dinamika koju je Wilko upražnjavao predstavljala je opstrukciju za bend koji je hteo da zakorači na viši stepenik.
Posle toga, bilo ga je kojekuda, čak je neko vreme bio član The Blockheads, prateće grupe Iana Duryja. Posle toga se otisnuo u solističku karijeru. Njegov drugi album Ice on the Highway (1981) matični je za osnovnu verziju istoimene pesme; ovo što danas slušamo je obrada sa albuma Going Back Home (2014); inicijator i supotpisnik albuma je Roger Daltrey, čiji glas ovde i čujete.
O okolnostima pod kojima je ovaj album nastao Zoća je već pisao ovde, a ja sam posle dodao tada svežu vest da je taj tumor ipak bio benigni i da je na kraju uklonjen tokom teške i uspešne operacije; numere koje smo tada slušali su sa istog albuma kao i ova današnja izvedba. Ali, u času kada je album sniman, lekari su Wilku odbrojavali dane, jer dijagnoza je bila takva da se smatralo se da je tumor neoperabilan. On je odbio da se leči, nego je čvrsto rešio da pogine u jurišu, a ne da lipsa kao umorna kljusina; no, tada su zbog te okolnosti jako žurili, pa su snimali obrade starih stvari.
No, ja sam baš hteo da slušamo ovu pesmu, nadao sam se da ću na Cevki da pronađem tu verziju, ali se ispostavilo da je jedina koju sam našao jedva slušljiva.
Sasvim sam siguran da se Wilko Johnson neće nijednom više okliznuti ni o jednu poledicu niti životnu okolnost, naročito nakon ispade naravoučenije “nikad ne znaš šta će se desiti“. Malo mudrosti, ma koliko bolne, valja uposliti zarad budućnosti, pa svejedno da li vam je preostalo još četrdeset nedelja ili četrdeset godina života.
Mislite o tome.