Poslednji “muzički paket” koji mi je stigao od prijatelja sadržavao je i jedno iznenađenje. Debitantski album grupe Sniff ‘n’ the Tears sam nekada davno slušao sa diska kod Zoće Punkera zajedno sa još nekoliko drugih, tako da mu nisam ni upamtio ime. Svi dobro znamo njihovu pesmu “Driver’s Seat” koju ni jedna kompilacija koja se bavi muzikom iz druge polovine sedamdesetih ne može da omane jer je stvarno odlična, pa nije ni čudo što je s vremena na vreme koriste za reklamne kampanje ili po filmovima i serijama.
Tako da sam se bacio na pažljivo slušanje… Koje se pretvorilo u celodnevno.
Iako je šef grupe Paul Roberts, inače talentovani slikar koji je zaslužan za fenomenalne omote njihovih albuma, pokušavao nešto da uradi sa svojim pesmama još u prvoj polovini sedamdesetih, grupa nikako nije uspevala da pobudi ikakvu pažnju, a kamoli da potpiše ugovor za snimanje. Razočaran, raspustio je prvobitnu postavu i preselio se u Francusku.
Roberts se i u Francuskoj družio sa muzičarima. Jednome od njih, bubnjaru Luigiju Salvoniju, dopali su se demo snimci, a pokazao se i preduzimljivijim u odnosu na Robertsa – kontaktirao je novoosnovanu Chiswick Records, prvu britansku “indie” diskografsku kuću, i isposlovao ugovor za snimanje albuma. Okupili su muzičare, snimili Fickle Heart (1978) i stali u red za čekanje na objavljivanje zbog glupavog razloga – Chiswick je baš u tom trenutku rešio da promeni distributivni lanac, pa se čekanje produžilo na godinu dana. I tu nije bio kraj mukama…
Iako se “Driver’s Seat” emitovala na radiju i u Americi postala osrednji hit, u Britaniji su mali peh. Posle promotivnog nastupa u kultnoj emisiji Top of the Pops, potencijalni kupci nisu nigde mogli da kupe singl, jer se u fabrici za štampanje desio nekakav kvar, a posle par nedelja više niko ih se nije ni sećao. Veći deo te postave je izgubio živce i otišao drugim putem…
Sa novom postavom, Sniff ‘n’ the Tears su snimili još dva albuma pokušavajući da privuku pažnju, no i to se neslavno završilo… Ponovo su se okupili tokom 1992. godine i aktivni su do današnjeg dana. Novije albume nisam imao prilike da čujem.
Robertsove pesme su imale dobar potencijal, to je evidentno iz priloženih snimaka. Čini mi se da je čitava ova priča koja je krenula loše po grupu posledica i traljavog marketinga. Za Chiswick su snimale žanrovski raznovrsne grupe i autori (The Damned, Motörhead, Dr. Feelgood…), a grupu Sniff ‘n’ the Tears naprosto nisu znali kako da reklamiraju. Jer, ako ste poslušali sve što vam je danas ponuđeno, jasno je da grupa nije pravila muziku koja bi se mogla ukalupiti u neku određenu u to vreme aktuelnu struju. A svrstavanje u new wave, kako su ih ponekad evidentirali, velika je greška. Meni oni zvuče kao odličan, mada mekaniji pub-rock bend koji nudi vrhunsku zabavu.
Šta god danas mislili o Sniff ‘n’ the Tears, album Fickle Heart nije pregazilo vreme i vredi ga imati u kolekciji.