Umetnost zajedničkog bitisanja je, verovatno, najteži predmet koji se uči u školi života. Za ovu disciplinu nema udžbenika, gradivo se ne može nabubati, pravila su rastegljiva, akteri često nekompatibilni, a krajnji rezultat niko ne može da predvidi. Uostalom, taj film se neprekidno vrti u našim domovima ili ga barem gledamo u svojoj okolini. I, ma koliko se upinjali da ukapiramo sve finese uspešnog i uzroke neuspešnog zajedničkog delanja kako bi se prilagođavali i tražili tačke spajanja, često smo nemoćni da održimo zajednicu iz ko zna kojih razloga.
Žene će odmah reći da je to zbog nedostatka ljubavi. 
Kako je ovo uobičajena tema za kojom umetnici rado posežu, verujem da je barem dve trećine pesama posvećeno njoj. U nekima se sve svodi na opšta mesta, a oni veštiji autori znaju da promene perspektivu i ispričaju neobične priče. U današnjoj je sve prilično predvidljivo: narator i devojka prolaze kroz sve poznate faze da bi u jednom trenutku sve oko njih počelo da se raspada. To je onaj dobro poznati trenutak u kome svako od nas ima sopstveni odbrambeni mehanizam i traži izlaz iz neprijatne situacije, a naš junoša postavlja pred partnerku zahtev da ga svesno laže u nadi da će se vratiti lepi trenuci i da će sve biti kao što je nekada bilo.
Sasvim prikladno razmišljanje za momka od 15 godina, a upravo je toliko imao Jonny Lang u trenutku kada mu je 1997. godine objavljen debitantski album.
Zgodni dečkić koji sasvim pristojno delje svog Telecastera u spotu je, na radost ljudi iz diskografske kuće, odmah pobudio pažnju. Sam album je veoma pitka mešavina modernog električnog bluesa, rocka i gospela i pokazuje određenu veštinu potencijalne zvezde. No, baražna vatra uz njegovih prstiju nema potrebnu emocionalnu težinu kakva se očekuje u ovoj vrsti muzike da bi se ozbiljnija publika vezala za izvođača.
Devojčice su, bez obzira, vrištale iz sve snage. 
Za proteklih dvadesetak godina Lang je bio poprilično uspešan i sazreo je kao muzičar, što se može proveriti na desetak studijskih albuma. Polovina njih je završila među prvih 50 na Billboardovoj listi, što nije ni malo za potcenjivanje. Pesma “Lie to Me” je bila dovoljno dobra da je Joe Cocker uvrsti na svoj album No Ordinary World.
Nama, malo iskusnijima, ipak je sve ovo nedovoljno. Retko pomislim na blues, ali ako se to desi, obično potegnem neki od albuma Sonnyja Landretha. 