Biti moj mlađi brat nije ni malo lako. Jednoga dana, kada je imao oko petnaestak godina, pojavio se u sobi držeći kasetu u ruci. Šeretski se nasmejao, dobacio mi je i svečano rekao:
– Ovako nešto sigurno nemaš u kolekciji.
Na kaseti je bilo nažvrljano St. James Infirmary što mi ništa nije govorilo o sadržaju.
Ispostavilo se da je sadržaj kasete bio veoma zanimljiv.
Gotovo da nema čoveka koji neće prepoznati Louisa Armstronga kada zapeva “St. James Infirmary Blues“. To je bila i prva verzija koja je bila snimljena na kaseti. A zatim su se ređale ostale: četrdesetak ukupno. Neko je u tih godina vreme uložio ogroman trud da sve to prikupi, složi i snimi.
Sama kaseta mi je trajala nekoliko godina: često se koristila kao pozadinska muzika u partijama preferansa, sve dok nije počela tužno da zavija i napokon ispustila svoju izmučenu dušu. Nikada posle toga nisam ni pokušao da je restauriram: ne bi to bilo isto, a za dobar deo verzija nisam ni znao ko su izvođači – njen kompilator se nije potrudio da to napiše na omotu.
Armstrongova verzija pesme je, rekoh, svakako najpopularnija. Ima joj skoro sto godina i za to vreme ništa nije izgubila od svoje lepote. No, pesma je zapravo mnogo starija i oko nje su se ispredale često kontradiktorne priče.
Mnogi autori navode da je ova pesma nadograđena na temeljima stare irske tužbalice iz XVIII veka koja je govorila o vojniku koji je sav novac koji je imao spiskao na kocku, pijančenje i prostitutke, što je u to vreme bila uobičajena pojava, baš kao i venerična bolest koju je usput pokupio i koja ga je koštala glave. Verovatno je kao takva preneta i u glavama useljenika u Ameriku, a onda se prenosila s kolena na koleno i tekst je menjan i nadograđivan kroz generacije, da bi krajem XIX veka poprimila oblik koji je odražavao stanje duha tadašnjeg vremena. Smrt je bila uobičajena tema, a živelo se kratko u odnosu na današnje standarde. Evo šta Sačmo peva:
It was down in Old Joe’s barroom,
On the corner by the square,
Drinks were being served as usual,
And a goodly crowd was there.When up stepped old Joe McGuinny
His eyes were bloodshot red;
As he poured himself more whiskey,
This is what he said:I went down to the St. James Infirmary
I saw my baby there,
Stretched out on a cold white table,
So sweet, so cold, so fair.So Let her go, let her go, God bless her;
Wherever she may be
She may search this wide world over
but she’ll never find a sweet man like me.When I die, want you to dress me in straight laced shoes
A box back coat and a Stetson hat;
Put a twenty-dollar gold piece on my watch chain
So the boys know I died standin’ pat.There are sixteen cold black horses,
Hitched to her rubber tired hack;
There are seven women goin’ to that graveyard,
and only six of ’em are coming back.Now that you’ve heard my story,
pour me one more shot of booze;
And if anyone comes askin’ about me,
Tell ’em I got, Saint James Infirmary blues.
Narator, čini mi se, sreće komšiju koji je bio svedok smrti njegove voljene i u tom trenutku počinje pomalo da razmišlja i sopstvenoj smrtnosti. Složenost emocija koje ovde pronalazimo, gde se prepliću ljubav, tuga, strah… daju pesmi trajni elemenat misterioznosti i neuhvatljivosti, pa je i to jedan od razloga što je toliko popularna i veliki izazov za široku paletu izvođača, od bluzera i jazzera, pa do White Stripes.
Današnji spot je na poseban način očaravajući. Pored živahnog Big benda Joolsa Hollanda, pevaju Tom Jones i Rhiannon Giddens, koja bi po godinama mogla da mu bude unuka. No, generacijski jaz ovde praktično ne postoji, jer oboje su klasa za sebe.
A mi ovde slušamo samo najbolje. 