И онда се не зна шта је ту кога направило, је ли Душко Трифуновић настао самом потребом да сви ти бендови имају неког ко уме да ниже стихове, или је понеки бенд настао јер је стих тражио да буде отпеван. Ко ће то знати. Ево, неки Нарцис Вучина напише песму на његове стихове, и то крене да пева когод се дохвати микрофона. Мени је у глави остала ова верзија као канонска.
Из ове песме су настала бар још два бенда, „Тешка индустрија“ и „Чисти зрак“, опет из истог тог таласа. Индустрију је направио Габор Ленђел, за тих пет године измењали тридесетак чланова, па су се после и они разишли, а Сеид Мемић Вајта („излазите, сва тројица!“) кренуо у соло каријеру; би писано да „неки критичари сматрају да је „Тешка индустрија“ неизбежна карика у историјском низу који повезује прогресивни рок Корнелија Ковача са пастирским роком Горана Бреговића.“
„Чисти зрак“ је издао два сингла и нестао некуд… и све се то исподогађало пре краја 1976.
Него, да се вратимо песми. Када је ‘Чист зрак’ објављен 1967. године велики српски књижевник, данас становник Париза, Милован Данојлић написао је да је “квалитет ове песме у двосмислености сваког њеног стиха, у паралелности директног исказивања са метафоричким значењима”, вели у чланку на Југопапиру. Шта се догађало од 1967. до отприлике 1973., кад је Вучина то искомпоновао, не бих могао знати, осим кад бих остатак живота посветио ишчитавању којечијих мемоара из тог времена, и сумњи у веродостојност написаног.
Док сам тражио видео за овај чланак, налазио сам две верзије песме – ову, и неколико од самог аутора музике. Али он би сваки пут направио нов аранжман, прилагодио га како се већ носи те године, што је можда занимљиво културолошки и социолошки, ал’ виђао сам хотелске бендове који то умешније раде, седи, двојка. Ни овај „Кабаре“ није после испао много бољи, музиканти су то, и они пазе где им се лебац маже. Али су зато добро искористили своје право да једном, у младости, направе нешто велико, што ће ући у списак сто култних песама СФРЈ.
Е, сад, што би рекао Шеф, живот је чуднији од срања. Прошло је педесет година, мање или више, и шта имамо данас од тога. Па ето, Душко Трифуновић има улицу, два ћошка даље од мене. Даље, кажем, не ка граду, па уопште не знам тај крај. Сазнао сам тако што је неко лоше прочитао вест, па ме питао да ли знам да је убиство било у мојој улици – жена дрогошка заклала мужа на спавању и докрајчила га моторном тестером. Е није у мојој него у Трифуновићевој.
И јесте Шеф у праву.