Author: Igor Rill

Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto

Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?

Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.


Nastavite sa čitanjem… “Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto”

Blesak ugašene zvezde

“Svojom inteligencijom, voljom, marljivošću te na kraju uživljavanjem u bit stvari ušao u beskonačni prostor, dirnuo ga genij”

Antonija Tkalčić‑Koščević,
koleginica i intimna prijateljica Save Šumanovića

Kritika me je metnula u red prvih slikara sveta i ja sam bio okružen dosta velikom ljubaznošću i pažnjomSmatrate sebe obaveštenim građaninom, živite u uverenju da volite svoju zemlju i poznajete istoriju, umetnost i kulturu… Verujem da je tako, ali šum koji proizvodi nezrelo društvo i oni koji ga vode, nedostatak valjanih uzusa i poplava neukusa ometaju vas.

Ometale su i Savu Šumanovića, čijim delom volimo da se podičimo pred strancima ili uz uzdah sklapamo ruke pred njegovim platnima. Ovde ćemo se, na 120. godišnjicu Šumanovićevog rođenja, podsetiti na umetničko blago koje su nam njegov genij i njegova brižna, nesrećna majka, ostavili.

Nastavite sa čitanjem… “Blesak ugašene zvezde”

Voleo je i muziku drugih…

Ne pripadam onima koji poznaju opus Dejvida Bouvija; nisam skucao dane čitajući nekrologe posvećene britanskom pevaču. Samo sam se setio…

U vreme kada su moje sestre iz Edinburga, a kasnije iz Londona, češće dolazile u tadašnju Jugoslaviju, ja sam morao da znam imena sedam sekretara SKOJ-a i biografije narodnih heroja koji su, po tadašnjim uzusima, stvorili sve ono što vidim oko sebe… Tito je tada bio veći u smrti nego za života, a ja sam zahvaljujući vokmenima svojih sestara saznao da postoje i drugi i drugačiji heroji.

Nastavite sa čitanjem… “Voleo je i muziku drugih…”

Ne umem da objasnim

Koliko puta dnevno kažete “Ne mogu to da objasnim”, “Ne umem da objasnim”? Bez brige, što pre priznate sebi da nešto ne znate, ili ne umete, već ste bliži rešenju i novom saznanju. Ovo “numemdobjasnim” je i naslov jedne moćne ljubavne rok pesme iz pera i žica Pita Tauzenda (Pete Towshend) kada je imao nepunih 19 godina.

I_Can't_Explain “I Can’t Explain” je pesma koju je snimio engleski sastav The Who i objavio kao prvi singl benda pod tim imenom (grupa se pre toga zvala The High Numbers); prvo na američkom tržištu, decembra 1964. godine, potom i na britanskom u januaru 1965. godine.  Pesma je odavno nadživela sumnje i polemike u vezi sa uticajima grupe The Kinks na Pita Tauzenda i redovno se izvodi na koncertima, neretko kao prva numera. Osim toga, uticala je i na druge muzičare, pa da čujemo i vidimo…

Idemo redom, na ovom snimku Rodžer Daltri još uvek ima bubuljice, ali obratite pažnju na rano preminulog bubnjara Kita Muna.

Nastavite sa čitanjem… “Ne umem da objasnim”

Izbori

Eh, znam da se rečenice i pozdravi ne započinju uzdahom, ali… Nego, evo me opet nakon pauze i prvi put u ovoj godini. Ne bojte se, neću praviti rekapilutaciju između mog poslednjeg objavljenog i ovog teksta.
Hajde da ubrzamo.

Jeste haotično, ali ipak prepoznajete o čemu se radi.Opšte je mesto da je danas sve “brže”, ljudi traže instant vesti, instant hranu, instant “sve”, a to baš ne biva tako. Evo recimo,   pogledajte koliko smo mi “sporovozno” društvo. A toga sam se setio nedavno, kada sam bio nadomak pruge kojom saobraća moćni TeŽeVe. U stvari, nije me baš – da budem iskren – voz mnogo ni zanimao. Imao sam izbor da odem ili ne odem na kultno mesto savremene nauke – u restoranu CERN-a imate priliku da ručate zajedno sa budućim i živim dobitnicima Nobelove nagrade. A počeo sam od restorana jer mi je još uvek teško da pronađem prave reči u koje bih pretočio utiske koje sam stekao boraveći u poseti CERN-u, obilazeći Veliki hadronski sudarač (LHC), i eksperimente CMS, ATLAS i LHCb. Kad smo već kod brzine, čestice u CERN-u “teraju” se skoro na brzinu svetlosti, a i dalje visi pitanje da li bi nam 299.792.458 m/s bilo dovoljno da nekako “premostimo” ta verovatno dva, dva i po veka zaostatka za razvijenim svetom.

Nastavite sa čitanjem… “Izbori”

Gospodžo, nema ga Džo Di Madžo!

ili zna li neko koliko generacija ima pesmu Mrs. Robinson na svojim uređajima?

Iako ni sa sedam banki ne ume da namesti frizuru, Pol Sajmon (Paul Simon) je kao relativni mladac znao da napiše pesme koje će ga, kako stvari stoje, nadživeti. Već je, na primer, na ovom mestu pisano o Tomu i Džeriju, Simi i Gari, Sajmonu i Garfankelu i delu njihovog opusa, gde je pomenuta i čuvena numera “Gospođa Robinson“. Kada je ta pesma ugledala svetlost dana, negde 1968. godine,  u engleskom jeziku još uvek je u upotrebi bila skraćenica “Mrs.”. Sad se to gubi, iz ko zna kog razloga; možda će ono “Miss” svaku gospodžu da podmladi. Al’ nešto sumnjam u to. Nego da vam “serviram” nekoliko izvedbi “g-đe Robinson”, a? Pa ko voli neka klikće i potraži dalje. Idemo…

Uživo, a ’68. godine prošlog veka.

Ni Sinatra nije odoleo, ali je donekle promenio tekst.

Nastavite sa čitanjem… “Gospodžo, nema ga Džo Di Madžo!”

Zvona, nepravedno podcenjena

Da, “Cevasta zvona” se s pravom smatraju jednim od najvažnijih albuma roka. Takođe s pravom i značajnom simfonijom rok-muzike. Međutim, uvek ima neko ali… Ali, nedovoljno je onih koji veruju u to.

Jedna od ploča koju sam kao tinejdžer držao sa strahopoštovanjem je “Tubular Bells” Majka Oldfilda (Mike Oldfield). Danas, kad sam prevalio “odgovor na sva pitanja” imam još veće poštovanje prema ovom vrhunskom muzičkom delu. Nemam nameru da ovim redovima bilo koga ubeđujem u bilo šta, želim samo da pozovem na ponovno i ponovno pažljivo preslušavanje. A potom, biću zahvalan na svakom komentaru koji ostavite ako ste s pažnjom, ušiju otvorenih i uma prijemčivog, zaista poslušali kompoziciju koju je stvorio tada devetnaestogodišnji mladić. Četrdeset godina kasnije, Virgin koji je objavio ovaj antologijski album širi svoje poslovanje na razne zamislive i manje zamislive sfere, Majk se valjda izborio sa svim svojim demonima, a nama ostaje da se ovom delu vraćamo i slušamo još jednom, i još jednom, i još jednom…

Za ljubitelje žive svirke: poslušajte kako kompleksna kompozicija (tačnije, jedan njen deo) zvuči uživo.

Sve ostalo u vezi sa ovim albumom naći ćete sami. Uopšte ne sumnjam u vas.

Idi vidi ko je!

Bili 7 malih jarića i njihova mama. Jednog dana koza kaže jarićima:
– Ja odoh u prodavnicu, ako neko kuca, pitajte ga za šifru.
– A šifra će biti: Sisaj sisu!
To je čuo vuk sakriven iza ćoška, pa brže-bolje na vrata i zakuca. Jarići po dogovoru u pitaju:
– Koja je šifra?
– Sisaj sisu. – odgovara vuk.
– Sisaj k…c vuče, imamo špijunku!

Kako smo odmicali dalje, vrata su postajala sve čvršća, a otvori na njima sve manji...

Kako je civilizacija odmicala, tako su ljudi postajali sve nepoverljiviji jedni prema drugima, a iz vica s početka videli smo da je među životinjama nepoverenje još dublje. Evo, razmislite o tome kako su ulazi u pećine bili otvoreni, pa se kasnije na kuće postavljala drvena vrata, često s prozorčetom, i kako smo odmicali dalje, vrata su postajala sve čvršća, a otvori na njima sve manji. Jasno, kada god neko u nevreme pozvoni/pokuca na vaša vrata želite da znate ko je to sa druge strane. A da pri tome budete bezbedni. U tome nam pomaže sočivo, takozvano riblje oko, ovde iz nekog razloga, iako u patrijarhalnom okruženju, nazvano “špijunka“. A zašto je tako mnogo me zanima, međutim nisam našao pouzdan izvor. Ako neko ima odgovor neka ostavi u komentar. Hvala unapred.