Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste…
Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste… Nastavite sa čitanjem >>
E, dečko, još držiš onaj servis? Kako…? Pa, mislim servis, šta je, bogotac? To, da, hemijsko čišćenje, držiš to još uvek? Treba da operem nešto zeleno preko tebe. Mis’im, kapiraš. A ne zovem te zbog toga, to ću posle da te zovem, kad mi jave ovi koliko ima kila, nego te zovem zbog onog malog što si ga pominjao u četvrtak. Onog klinca, talenat pravi. Sad sam razgovarao sa mojima i tu možemo da mu sredimo da pređe kod nas da igra.
Ma znam da je klinac… Kol’ko? Pa, dobro… Nastavite sa čitanjem >>
Jednih smo se otarasili, ali dođoše drugi!
– A kad mogu da uradim ono što si ti uradio, pa sad više ne nosiš naočare? – povika prestolonaslednik. Eeeeee, mislim se, i u sebi opsovah šta smo se jednih naočara otarasili, a druge smo zaradili.
Najmlađi član naše porodice “vuče” slabovidost još od treće-četvrte godine. Od dečijeg očnog lekara smo dobili informaciju da je u njegovom uzrastu taj oblik slabovidosti i očekivan, jer oko ne raste istim tempom kao glava i ostatak tela, pa se dioptrija stabilizuje tek oko sedme godine života. Ali da ipak dolazimo na kontrole jednom godišnje.
To “jednom godišnje” kod državnog lekara nikad ne možeš da planiraš, jer je ili na bolovanju, ili na odmoru, ili na drugom bolovanju, a zamene nema. Tako smo na jednom od zakazanih (ali neodržanih) jednogodišnjih termina za pregled saznali da doktorka “nije dočekala penziju”. Kakav eufemizam. Zamenu nisu našli ni dok je bila “među nama”, a kad će naći to niko ne zna.
I tako smo bili osuđeni na privatne očne lekare. Očnih ordinacija po gradu koliko ti duša (ne) ište, ali specijalista za dečiju oftalmologiju je malo. Malo li je dece, šta li? Nađemo jednog u Borči, ali već sledeće godine – penzija. Dobro je, ne širimo virus.… Nastavite sa čitanjem >>
“Svojom inteligencijom, voljom, marljivošću te na kraju uživljavanjem u bit stvari ušao u beskonačni prostor, dirnuo ga genij”
Antonija Tkalčić‑Koščević,
koleginica i intimna prijateljica Save Šumanovića
Smatrate sebe obaveštenim građaninom, živite u uverenju da volite svoju zemlju i poznajete istoriju, umetnost i kulturu… Verujem da je tako, ali šum koji proizvodi nezrelo društvo i oni koji ga vode, nedostatak valjanih uzusa i poplava neukusa ometaju vas.
Ometale su i Savu Šumanovića, čijim delom volimo da se podičimo pred strancima ili uz uzdah sklapamo ruke pred njegovim platnima. Ovde ćemo se, na 120. godišnjicu Šumanovićevog rođenja, podsetiti na umetničko blago koje su nam njegov genij i njegova brižna, nesrećna majka, ostavili.… Nastavite sa čitanjem >>
Bar dve teme za razmišljanje…
“Mama, ‘oću nešto da ti kažem, a da bude tajna.”
“’Ajde, reci. I ne moraš da šapućeš, ionako smo sami kući.”
“Dobro, ali da ne kažeš tati. To treba da bude samo naša tajna.”
“Važi. Reci mi slobodno.”… Nastavite sa čitanjem >>
Dobri naš narode,
Ove trivijalne večeri, na Suštini pasijansa se dešava jedna sasvim netrivijalna stvar: predstavljamo vam novog člana naše male autorske družine, osmog po redu priključenja.
Đorđe Grujić AKA dJOLE Corto ume i sam da se predstavi:… Nastavite sa čitanjem >>
Zamisli. Razmisli.
Zamisli dečaka od sedam godina. Daj mu neko ime, za ovu priču nebitno, ali ipak ga nekako moraš oslovljavati. Samo ga nemoj razbiti, je l’. Neka to bude Nikola, ali može biti bilo koje drugo.
I tog dečaka zamisli kao nestrpljivog, jer takva je priroda Homo Sapinesa. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugi, treći,… razred. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugu, treću,… nedelju. Ali spremnog da pokaže ko je glavni u patriharhalnom društvu, pa već prve nedelje prvog razreda izabere dve devojčice iz odeljenja koje će naterati da se skinu.… Nastavite sa čitanjem >>
Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.
Izjava o čestitosti
Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane.
Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru, i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.… Nastavite sa čitanjem >>
